Svaki put kada neka američka TV mreža napravi seriju koja se izdigne iznad prosečnih intelektualnih potencijala tamošnjih domaćica i kao takva postigne zapažen uspeh u svetu, odmah se nađe još nekoliko konkurentskih kompanija koje najpre ukradu bazičnu ideju, a zatim je izmenjenu, dorađenu, pod drugim imenom i s novim akterima plasiraju u javnost s očiglednom namerom da ućare još koji zelembać na konto nečega što i ovako i onako ima prođu kod publike. Stvar postaje još očiglednija kada takvom triku pribegnu matične producentske kuće, stvarajući tzv. spin-off serije sopstvenih hitova koje se zasnivaju na identičnoj premisi kao i originali, ali uvode plejadu novih lokacija i likova koji su prvobitno obično imali status „specijalnih gostiju”.

Neki, međutim, kao da u svemu tome nemaju mere. Kompanija CBS, jedan od vodećih igrača na američkom medijskom prostoru i potpisnik jedne od nesumnjivo kvalitetnijih televizijskih serija u poslednje vreme („Crime Scene Investigation”), otišla je korak dalje i dala sebi za pravo da gotovo paralelno finansira snimanje čak dve sestrinske serije koje na identičan način prate život i rad grupe forenzičara u dva grada u istočnom delu SAD-a: Majamiju, biseru Floride i mondenskom letovalištu na obalama Atlantskog okeana, i Njujorku, nezvaničnoj prestonici trenutno najmoćnije države na svetu. Ako je u početku možda i bilo skeptika koji su mislili da tri serije, „CSI”, „CSI: Miami” i „CSI: NY”, neće uspeti da održe visok rejting gledanosti usled očiglednog tematskog preklapanja i eventualnog nedostatka svežih ideja, sada je sasvim jasno da takvim sumnjama nije bilo mesta i da je Amerika, kao zemlja s najvećom stopom kriminaliteta po glavi stanovnika, nepresušni izvor inspiracije za one koji se bave osmišljavanjem ili pak pukim rekonstruisanjem gnusnih zločina za potrebe njihovog prezentovanja najširem krugu TV konzumenata.

„CSI” i „CSI: Miami” su serije koje liče jedna na drugu kao jaje jajetu (ne računajući različite kolorne filtere koji se koriste u scenama snimljenim u eksterijeru), pa je bilo nerealno očekivati da će UbiSoft ponuditi bilo šta epohalno u svojoj prvoj kompjuterskoj adaptaciji „Majamija”, tačnije trećoj po redu ako se posmatra TV serijal u celini. CSI: Miami se ni po čemu suštinski ne razlikuje od svojih prethodnika i kao takav se striktno drži recepta koji je CSI igrama u proteklih godinu i po dana obezbedio zapanjujuću popularnost, prevashodno na američkom tržištu. Pet zamršenih slučajeva, u čijem rasvetljavanju igrač ima svesrdnu pomoć junaka serije, ponovo čine okosnicu igre.

Da je Majami grad poroka i da tamošnji bogataši drže aligatore kao kućne ljubimce, znamo odavno, pa nije bogzna kakvo iznenađenje ako neki od tih ekscentrika na kraju završi u stomaku svog omiljenog reptila. „Later, Gator”, epizoda koja otvara CSI: Miami, govori upravo o tome, ali i o uticaju latinoameričkih sapunica na njene scenariste, s obzirom na to da joj je zaplet takav da se do samog kraja ne zna ko je kome prijatelj ili rođak, niti ko s kim spava. Nakon šokantnog zločina iz strasti, igra prelazi na prizemnije teme i kroz priču po imenu „Crack or Jack” obrađuje „nesrećnu” pogibiju vlasnika elitne diskoteke na koga se obrušio poveći reflektor. Neovlašćeno distribuiranje amaterske pornografije putem Interneta, kao i posledice koje mogu da proiziđu iz toga, tema su epizode „The Hate Boat”, a šta se dešava kada prebogati biznismen odluči da svu svoju imovinu testamentom ostavi sopstvenom psu, opisano je u „Sunstrokeu”.

Peti slučaj, međutim, predstavlja nešto posebno. Iako su prve dve CSI igre nosile u sebi niti koje su povezivale likove i događaje iz različitih epizoda, „Final Judgement”, poslednje poglavlje Miamia, to čini na mnogo intenzivniji, doslovno bravurozan način, uvodeći neku vrstu bondovskog negativca-osvetnika, vrhunskog „mastermajnda” koji je pažljivo orkestriranom manipulacijom ljudima izazvao sve ono što je opisano u prethodnim poglavljima. Sve počinje ubistvom uvaženog sudije koji je na kraju svoje karijere poželeo da objavi knjigu o korumpiranosti pravosudnog sistema i zločinima koji su, zahvaljujući intervenciji određenih ličnosti, prošli nekažnjeno. Ako ni zbog čega drugog, CSI: Miami vredi odigrati zbog te epizode i njene univerzalne poruke koja se sasvim lepo može primeniti na ovdašnje prilike.

Jedine novine koje se s teškom mukom mogu iskopati iz trećeg CSI-ja vezane su za dokazni postupak. Prva je krajnje prozaična i uvodi sto za sklapanje oštećenih materijalnih dokaza (izlomljeno staklo, iscepana fotografija i sl.), što se zapavo svodi na rešavanje relativno jednostavnih slagalica, bez mogućnosti okretanja njenih sastavnih delova. Druga novina, pak, od čoveka ne samo da traži da mućne glavom, već i da dobro poznaje engleski jezik, pod pretpostavkom da mu nije maternji. Naime, svi slučajevi sadrže barem jednu kriptovanu elektronsku poruku koju je potrebno dešifrovati na osnovu metode učestalosti pojavljivanja određenog vokala u dotičnom jeziku (u ovom slučaju engleskom). Tehnika u velikoj meri podseća na onu opisanu u pripoveci „The Dancing Men” ser Artura Konana Dojla, kada Šerlok Holms pokušava da shvati smisao poruka napisanih pomoću silueta ljudskih figura, s tim što su ovde stvari jednostavnije jer su crteži zamenjeni slovima. Na sreću, za one koji se ne snalaze najbolje u provaljivanju šifrovanih poruka, tu je „hint” sistem koji očas posla daje rešenje.

Bez obzira na to što važi za zvanično treći nastavak u kompjuterskom CSI serijalu, na CSI: Miami treba gledati kao na običan expansion pack koji ne donosi ništa drugo do pet novih priča koje se mogu preći za dan-dva neobaveznog igranja. Krajnje je vreme da se napravi ozbiljan rez, te da četvrti deo, ako ga ikada bude bilo, izađe u novom ruhu, sa suštinskim inovacijama na tehničkom planu i uz veći stepen interaktivnosti nego do sada.

Slobodan MACEDONIĆ