Kada je 1987. godine Sid Mejer pravio Pirates! za Commodore 64, teško da je očekivao da će stvoriti remek-delo elektronske interaktivne zabave poznate pod terminom „kompjuterska igra”... Pirates! su ubrzo dobili status legende, našavši se u vrhu svih mogućih top-lista najboljih igara svih vremena, po svim svetskim časopisima, sajtovima itd. A autoru ovih redova promenili su život na nesvakidašnji način jer je to bila prva igra koju je opisao za „Svet kompjutera” i već 17 godina se bavi tim poslom...Mejer je tada (kao i danas) jednostavno pravio igre kakve bi i sam poželeo da igra i to mu je bila jedina ideja-vodilja. Pirates! su i tada, kao i danas, iskakali iz žanrovskih odrednica. Daleko od toga da je to pucačka igra, premda pucanja i te kako ima (doduše, više okeanskog prepucavanja...). Ne mogu se smatrati strateškom igrom, premda su neprestane strateške odluke nezaobilazne. Avantura svakako nije, ali je igranje prožeto avanturističkim elementima. Nije ni rolplej, a osobine glavnog junaka su promenljive i svojevrsni questovi su sastavni deo priče... U suštini, Pirates! je skup jednostavnih i kratkih mini-igara, zaodenutih u konzistentno i šareno gusarsko ruho, vešto utkanih u dugotrajnu pustolovinu podstaknutu istraživačkim duhom kakav svako od nas nosi u sebi. Mlađim čitaocima (čiji je otac noćima bdeo nad ekranom, sa trorogim šeširom na glavi i papagajem na ramenu) Pirates! bi bilo najlakše uporediti sa Grand Theft Autom, smeštenim na skoro istom geografskom prostoru, ali nekoliko vekova ranije, u vreme gusarskih pustolovina. A starijim čitaocima možemo odagnati zebnju povodom prerade nečega što pamte kao osvedočeni kvalitet – maestro Mejer nije izgubio touch i nije poput kakvog sumanutog umetnika upropastio svoje delo. S druge strane, nije ga ni poboljšao – samo ga je prilagodio savremenim trendovima, vizuelno i zvučno obogatio na zaista majstorski način i uspeo da održi hookability, isto onako kao i kod Civilizationa, tako da noć virtuelnog gusarenja prođe neosetno, sve dok ne dođe vreme da se ujutru krene na posao...Osnova igre je ostala ista. Krstarite Karipskim morem, susrećete brodove s kojima možete zapodenuti bitku ili samo razmeniti vesti, uplovljavate u primorske gradiće... Možete biti običan krotki trgovac, moreplovac koji prihvata razne poverljive zadatke ili divlji, neobuzdani gusar koji sabljom u ruci zadobija vredan plen, sanduke krcate draguljima, zlatom i ostalim dragocenostima... Možete uz pomoć nepreciznih mapa tražiti zakopano blago ili članove porodice koje u uvodnoj sekvenci igre jedna hulja odvodi u ropstvo. Sve to je protkano pojednostavljenim, ali ništa manje uzbudljivim pomorskim bitkama tokom kojih na sve strane lete plotuni različite đuladi – kada je u grozdovima, uništava „živu silu”, a uvezana lancima oštećuje jedra i jarbole protivničkog jedrenjaka. Slično je i sa mačevalačkim duelima, nezaobilaznim delom gusarskih pustolovina – nekoliko jednostavnih, vešto isprepletenih načina napada i odbrane dovode do onog poznatog stiha Sirana de Beržeraka: „Na kraju balade, probošću te, gade”... Uvedene su dve nove opcije, to jest mini-igre. Jedna je šunjanje kroz grad, u situaciji kada nije moguće slobodno uploviti (kada previše napadate brodove te nacije). Već pri pogledu iz ptičje perspektive na lavirint gradskih ulica postaje jasno da je u pitanju varijacija na temu Pac-Mana. Treba neopažen od strane gradskih čuvara doći do guvernerove rezidencije na koju upućuju bele strelice rasute po lavirintu. Druga mini-igra je tricky one. Za šarmiranje guvernerskih ćerki, koje zauzvrat daju vredne informacije (a s ponekom je moguće i oženiti se), sada je potrebno biti dobar igrač, ali u drugačijem smislu ove reči. Potrebno je, naime, vešto plesati. Doduše, ples se svodi na usklađivanje svojih pokreta s njenim, to jest pritiskanje tastera na numeričkoj tastaturi čim neki od njih zasvetli na komandnom interfejsu u desnom uglu ekrana. Lakše reći nego učiniti. Kopneni napad na grad pretrpeo je određene promene – sada je to potezno strateško nadmudrivanje s nekoliko jedinica na obe strane. Gusarski oficiri i mornari bore se sabljama „prsa u prsa”, dok bukaniri mogu da pre toga zapucaju iz daljine i tako smanje broj protivničkih vojnika. Mejerova ekipa je ovo dobro osmislila, a svakako bolje nego što je on sam to realizovao 1987. godine. S vizuelne strane, Pirates! izgleda živopisno, kao gusarski filmovi Erola Flina i Berta Lankastera iz šezdesetih godina. Karipsko more sa tirkiznoplavim prelivima i inače pruža mogućnosti za raskošno grafičko poigravanje. Boje su jarke, likovi na granici karikatura, ali najviše oduševljavaju detalji: delfini koji ponekada prate brod, kapci topovskih otvora koji se podižu pred ispaljivanje plotuna, različit izgled đuladi dok leti ka protivničkom brodu... Skriptovane sekvence tokom mačevalačkih dvoboja odlično se uklapaju i doprinose utisku interaktivnog bioskopskog spektakla. Na istom, zavidnom nivou je i zvučna komponenta – škripa brodova, nadimanje jedara, fijuk đuleta, mreškanje talasa... Iz nekog volšebnog razloga, izgleda da ni bagovi iz 1987. godine nisu uklonjeni jer igra ponekad izleti u Windows, kao što se na Commodoreu nekada dešavalo da „izleti” u Basic (dobro, posle 14 sati igranja u kontinuitetu, priznajem...). Nije promenjeno ni frustrirajuće duvanje jakog zapadnog vetra, koje olakšava putešestvije ka zapadu, ali čini proboj na istočni deo Kariba tako mučnim iskustvom da čovek poželi da okonča igru. Ovaj problem pamtimo još sa Commodorea. Možda je Mejer samo hteo da poštuje realne meteorološke uslove na Karibima, ali, ako je već čitav gusarski život prikazan holivudski sentimentalno, onda se moglo valjda nešto učiniti i po pitanju tog prokletog vetra?! Ipak, u celini gledano, Mejer je verovatno učinio najpametnije što je mogao – nije ništa izbacio, dodao je svega dve mini-igre koje se dobro uklapaju u postojeću atmosferu i ispolirao je celu stvar u skladu sa zahtevima savremenog igračkog tržišta. Drastičnije izmene izvesno bi bile dočekane „na nož”. Gusarski, naravno... Nenad VASOVIĆ | | |
