Half-Life 2

Da će planeti Zemlji biti potrebno šest puta da obiđe oko svoje matične zvezde dok po mnogima najbolja igra svih vremena, Half-Life, ne dobije zvanični nastavak, nisu mogli da pretpostave ni najokoreliji pesimisti. Ali, pošto živimo u svetu skandala i afera, krađa i podmetačina, takvim stvarima se ne treba čuditi, već ih treba prihvatiti onakve kakve jesu i biti srećan što je, posle tolikih peripetija, pomeranja i odlaganja, tužakanja i suđenja, Half-Life 2 konačno pred nama.

Danas je praktično nemoguće reći bilo šta novo o Half-Lifeu i pri tome ostati originalan. Tvrdnju da se radi o najznačajnijoj kompjuterskoj igri u celokupnoj istoriji virtuelne zabave svako će prihvatiti ili odbaciti u skladu sa svojim afinitetima, ali niko, pa čak ni njeni najveći kritičari, ne može osporiti činjenicu je ona otvorila novo poglavlje u razvoju 3D igara, u prvom redu svojom osnovnom kampanjom, a nešto kasnije i multiplayer modulom Counter-Strike.

Priču o Half-Lifeu 2 započećemo blagom kritikom, i to na račun njenog zapleta koji nema ni suvisli početak ni zaokruženi kraj i koji kao takav ne samo da ne daje odgovore na pitanja koja je prvi deo ostavio otvorenima, već nameće nove dileme. Doktor Gordon Frimen, zlosrećni naučnik koji je nehotice prouzrokovao katastrofu u istraživačkom kompleksu Black Mesa (i delimično izgladio stvari zaustavivši invaziju monstruma iz druge dimenzije), budi se iz hibernacije po isteku nedefinisanog vremenskog perioda samo da bi se ponovo našao oči u oči s misterioznim G-manom, uglađenim gospodinom sa aktn-tašnom kome je na kraju prvog dela obećao da će raditi za njega ukoliko to ikada bude bilo potrebno. Praznih ruku i bez dodatnih objašnjenja, on dobija nalog da se uputi do Grada 17 (City 17) koji se nalazi pod opsadom pripadnika rase Combine, koja je u međuvremenu pokorila čovečanstvo i uz pomoć marionetskih režima nametnula prividan mir. Doktor Frimen tako po drugi put postaje pravi čovek na pogrešnom mestu čiji će postupci promeniti tok ljudske istorije.

Držeći se oprobanog recepta i bez prevelikih izmena u osnovnoj koncepciji igre, Valveovci su kreirali Half-Life 2 kao logičnu ekstenziju prvog dela koja u sadržinskom smislu možda „visi u vazduhu”, ali po načinu izvođenja i šmeku neodoljivo podseća na megahit iz 1998. godine. Kao i original, i ova igra se snažno oslanja na filmski način pripovedanja, stavljajući glavnog junaka u središte turbulentnih zbivanja, isključivo iz njegove perspektive, bez upotrebe bilo kakvih međuanimacija i drugih sredstava posredne naracije. Iako podeljena na poglavlja (ukupno petnaest), igra ponovo ne poznaje granicu između nivoa jer se oni neosetno stapaju jedan u drugi, ne samo u vizuelnom pogledu, već i praktično, zahvaljujući sukcesivnom učitavanju aktivnih zona.

Kao i prvi deo, Half-Life 2 se igraču postepeno uvlači pod kožu sve dok ga u potpunosti ne obuzme. Igra počinje lagano, gotovo penzionerski sporo, turističkim razgledanjem sumornog Grada 17 koji umnogome podseća na istočnoevropske prestonice iz doba komunizma. Pretvoren u svojevrsni geto u kojem ljudska bića žive svoje bedne živote lišene svakog dostojanstva, Grad se nalazi pod konstantnom prismotrom elitnih Combine trupa, a propaganda koja se širi putem razglasa i sredstava javnog informisanja ispira mozgove ono malo ljudi koji su ostali pri čistoj svesti. A onda, posle jednog nesrećnog pokušaja aktiviranja teleporta u bazi pokreta otpora, započinje serija događaja koja će doktora Frimena staviti u poziciju akcionog heroja vrhunskog pedigrea koji puca, skače, rešava zagonetke, vozi hoverkraft i bagi, pliva i roni – dakle, radi sve ono što se nalazi na spisku veština jednog klasičnog spasioca sveta.

Iako se stil igranja u osnovi nije promenio, Half-Life 2 donosi jednu značajnu novinu koja je, po svemu sudeći, posledica onoga što se u poslednjih nekoliko godina dešavalo na igračkoj sceni, a to je uvođenje misija koje imaju multiplayer karakter sa bazičnim taktičkim elementima. Prvom polovinom igre dominiraju situacije u kojima se dr Frimen, na proputovanju s jedne lokacije na drugu, nakratko pridružuje malim grupama pobunjenika radi ostvarivanja zajedničkog cilja (najčešće odbrane određene teritorije). On tada postaje ravnopravni deo tima, ali nema nikakvu kontrolu nad ponašanjem ostalih članova. Pred kraj, kada glavni junak preraste u neku vrstu vođe pokreta otpora na terenu, stvari postaju za nijansu složenije jer igra tada zadire u domen taktičkih shootera, doduše, u izrazito blagoj formi. Kao vođa višečlane družine čiji je zadatak da se probije do citadele koja dominira gradom, dr Frimen dolazi u poziciju da izdaje bazične naredbe svojim pratiocima („ostani na mestu” i „sledi me”) i tako utiče na situaciju na terenu. Jedan član ekipe je po pravilu bitan, što znači da se njegovom eventualnom smrću igra završava, dok su ostali lako zamenljivi i dostupni. Treba, međutim, istaći da se sve to odvija na rudimentarnom nivou, te da saborci, iako prilično efikasni u samoj borbi, umeju ponekad da „izgube kompas”, najčešće blokirajući put u uskim hodnicima ili, što je još gore, odbijajući da slede vođu (npr. da uskoče u rupu).

Ako ni zbog čega drugog, Half-Life je svojevremeno izdignut u nebesa zbog nesvakidašnje AI rutine koja je praznoglave kompjuterske modele transformisala u nosioce prave veštačke inteligencije, stvarajući od njih rivale dužne svakog poštovanja, nezavisno od izabranog nivoa težine. To se posebno odnosilo na marince i njihove združene akcije. Nažalost, HL 2 ne samo da ne ide dalje u tom pravcu, već stvari delimično vraća unazad. E sad, postavlja se pitanje zbog čega? Čini se da odgovor leži u tome što neprijateljsku menažeriju u ovoj igri čine većinom tuđinska bića i njihove ovozemaljske mutirane forme, a pravih humanoidnih protivnika, ne računajući tri-četiri vrste Combine trupera, praktično nema. Od zombija, buba-ubica, kraba i sličnih kreatura nije se ni očekivalo da upotrebe mozak (njihovi aduti su brojnost i brzina), ali su zato pripadnici Combine jedinica nesumnjivo mogli da budu pametniji, pogotovo kada dejstvuju u grupama. Umesto da organizuju napad ili odbranu u zavisnosti od situacije (što su marinci u prvom delu radili), oni se kreću manje-više predvidljivim putanjama koje se lako mogu „pročitati”. Najbolji primer za to je poglavlje „Follow Freeman”, to jest scena u kojoj truperi brane jednu od gradskih kapija, a pojačanja im stižu uvek iz iste tačke. Kada igrač jednom nacilja u nju, promašaja nema. Sve je to, konačno, direktno uticalo i na težinu igre – Half-Life 2 je relativno laka pucačina, čak i na najtežem (Hard) nivou, pogotovo u poređenju s prvim delom.

Ali, ako su po pitanju AI-a pomalo zatajili, Valveovci su se nečim drugim potpuno iskupili. Naime, fizika Half-Lifea 2 je nešto o čemu će se tek pričati i što će u narednim godinama biti domaći zadatak za sve one koji imaju nameru da naprave dobru 3D igru. Glavni krivac za to je tzv. Source engine, zasnovan na elementima popularnog Havoka, ali iznova napisan, izmenjen i unapređen do neprepoznatljivosti, pogotovo kada je u pitanju fizika modelovanog sveta. Ono što karakteriše objekte u ovoj igri jeste njihov savršen odziv na osnovne prirodne zakone koji uzimaju u obzir masu, težinu (gravitaciju), trenje, inerciju, deformacije, pa čak i gustinu i potisak kada su u pitanju tečnosti. Sve što može da se pomeri, a toga hvala bogu ima na pretek, podleže tim zakonima, i to na način koji do sada nije viđen ni u jednoj sličnoj igri. Verovatno najupečatljiviji primeri fizike jesu vitoperenje strujnih i telefonskih kablova kada pored njih prošiša raketa ili neki teži predmet koji izaziva vazdušnu turbulenciju, kao i rasprskavanje vode kada iznad nje proleti helikopter.

Kada smo kod fizike, red je da pomenemo da je arsenal naoružanja iz prethodne igre, na čelu sa čuvenim pajserom, dopunjen sa dva nova, netipična tipa „oružja”. Prvi je gravitacioni pištolj (Gravity Gun), uređaj koji služi za manipulaciju objektima u prostoru. Pomoću njega je moguće privući i prihvatiti udaljeni objekat (masa, naravno, igra ulogu), a zatim ga mirno spustiti na željenu poziciju ili ga zavitlati u određenom pravcu. Pored toga što je neophodan za rešavanje većine logičkih problema u igri, kao i za raščišćavanje terena (recimo, odbacivanje čitavih automobila sa puta, čupanje radijatora iz zida), on može biti koristan i u borbi, pre svega kao nosač nekog teškog predmeta koji treba da posluži kao štit. Štaviše, finale igre donosi njegovu modifikaciju koja omogućava da se primeni i na žive neprijatelje.

Druga vrsta egzotičnog oružja je tzv. Bugbait, žlezda gigantskog insekta pomoću koje je moguće kontrolisati grupu krvoločnih buba-ubica nalik onima iz filma „Starship Troopers” i usmeravati ih u pravcu neprijateljskih redova. Iako dostupan samo na nekoliko nivoa, Bugbait je neverovatno zabavan za korišćenje i u igranje unosi jednu novu dimenziju.

Sada kada je konačno izašla i poslednja igra iz „velike trojke” za 2004. godinu, stvari su postale jasne – Far Cry je apsolutni šampion kvaliteta kada je u pitanju čista tehnička izvedba i verovatno će proći još mnogo vremena dok ga neka druga igra ne smeni na toj poziciji. Half-Life 2, i pored sjajnih karakteristika Source enginea, ne uspeva da dostigne fotorealističnu raskoš Far Cryevih pejzaža niti da ugrozi Doom 3 na polju svetlosne dinamike, ali i dalje ponosno stoji u samom vrhu vizuelno najlepših kompjuterskih igara. Bilo da se radi o širokim priobalnim područjima na kojima se smenjuju strme hridine i pitome peskovite plaže ili trošnim zgradama u socrealističkom stilu kojima je prenatrpan Grad 17, grafika naprosto briljira bogatstvom boja i teksturama koje, iako slabije od onih u Far Cryu, predstavljaju jedan od najboljih primera današnjeg kompjuterskog dizajna. Sama geometrija i struktura nivoa takođe zaslužuju nepodeljene pohvale, pri čemu autori tvrde da su za potrebe modelovanja Grada 17 detaljno proučili urbanu arhitekturu evropskih gradova druge polovine dvadesetog veka. Interesantno je što jedna od ključnih lokacija u finalnom delu igre neverovatno liči na zdanje Savezne skupštine u Beogradu. Puka slučajnost ili nešto drugo – prosudite sami...

Pa ipak, pored sveg tog spoljašnjeg glanca, najveću pažnju privlači skeletalna animacija, to jest animacija pokreta lica kao njen specijalni slučaj. Za tu potrebu Valveovci su kreirali programski modul koji je ljudsku fizionomiju podelio na četrdeset segmenata prema odgovarajućim mišićima lica i omogućio savršenu animaciju i usklađivanje pokreta usana s tekstom koji izgovaraju glumci. Ako tome dodamo podatak da je jedan od najvažnijih zadataka grafičkih dizajnera bilo mapiranje ljudskih lica ultrarealističnim teksturama na kojima se raspoznaju bore, kapilari i malje, onda je savršeno jasno zbog čega je Half-Life 2 u ovom trenutku igra sa ubedljivo najsavršenijom animacionom prezentacijom ljudskog tela i njegovih spoljnih karakteristika.

Svi oni koji su se ponadali da će Gordon Frimen progovoriti u drugom nastavku mogu i dalje samo da se nadaju: on je ostao nem. Ali zato drugi likovi s kojima on dolazi u kontakt pričaju kao navijeni, tako da posle izvesnog vremena igrač prestaje da obraća pažnju na to da vodi heroja kome je maca odgrizla jezik. Zanimljiv je podatak da Half-Life 2 sadrži skoro kompletan soundtrack prvog dela (dat u mp3 formatu), plus još toliko novih kompozicija koje su podjednako ekstravagantne, što ih čini teško slušljivim van konteksta igre.

Half-Life je bila unikatna igra koja se pravi jednom u životu, i to su Valveovci dobro znali. Svesni da teško mogu stvoriti novu senzaciju, oni su odlučili da zaigraju na sigurnu loptu i naprave nastavak koji će biti dobar barem onoliko koliko je bio i prvi deo, doduše u izmenjenim tržišnim okolnostima. U tome su u potpunosti uspeli i zato im treba čestitati.

Slobodan MACEDONIĆ