Postaje sve teže udovoljiti rafiniranom ukusu ozbiljnih ljubitelja FPS-a. Dragulji ovog žanra, počevši od Half-Lifea koji nam je prvi pokazao šta inspirisani scripting može da postigne, podigli su naša očekivanja. MOH: Allied Assault i Call of Duty postepeno su adrenalinski potencijal igračkog iskustva doveli do granice opasnosti po zdravlje. Postavlja se pitanje kuda dalje...

Kao sledeće poglavlje u Medal of Honor serijalu, Pacific Assault je trebalo da predstavlja rasni primerak first-person pucačine na PC-u, igru neokrnjenu konzolaškim grafičko-upravljačkim dometima, koja bi posle dve osrednje ekspanzije i neslavnog izleta u konzolne vode povratila poljuljan ugled ove franšize. Stiče se, međutim, utisak kako su momci iz losanđeleskog ogranka EA tokom razvoja ovog naslova udarili u svojevrstan kreativni zid, preko kojeg se izgleda nije moglo dalje. Pacific Assault je solidno, ispolirano ostvarenje koje na momente čak briljira, ali su fluidnost i žestok ritam (neophodni sastojci za vrhunski užitak u igri ovog kalibra) izgubljeni negde usput.

Početak, ipak, obećava. Kao svaka dobra ratna priča, Pacific Assault počinje od kraja, tačnije novembra 1943. godine. Naš junak, Tomi Konlin, nalazi se u barži s ostalim vojnicima tik pred desant na Taravu. Samo nekoliko minuta deli ih od juriša na peščanu obalu, gde će ih dočekati pojas japanskih teških mitraljeza. Ova kratka deonica predstavlja jasan eho legendarnog D-Day iskrcavanja iz Allied Assaulta, sa istim intenzitetom dreke, eksplozija i rafala, dok očajnički pokušavate da se dočepate obale. Tomi ubrzo biva ranjen i polako gubi svest, prisećajući se svoje obuke dve godine ranije.

Ova filmska „fora” upotrebljena je da se efektno pređe na dobro izrežiran tutorijal koji uprkos impresivnoj podrobnosti predugo traje, objašnjavajući nanovo elementarne aspekte pucačina s kojima su do sad verovatno i vrapci na grani ovlaš upoznati. Tomi posle obuke biva prekomandovan u Perl Harbor, gde će ga oficir džipom sprovesti kroz bazu. Ovo je ujedno odlična prilika da se igraču prikaže napredan sistem facijalne animacije kojim engine raspolaže, gde ćete pažljivim posmatranjem izbliza primetiti kako se likovima čak i jezik u ustima pomera tokom govora. Neki prirodni izrazi lica vas prosto iznenade, s obzirom na to da smo do sad navikli na androidne vilice i ukočen pogled.

Napad na Perl Harbor definitivno predstavlja jedan od glavnih emocionalno-adrenalinskih „šiljaka” na grafikonskoj putanji kroz igru. Suludu trku do pristaništa uz zlokobno brujanje japanskih „nula” dok u brišućem letu rešetaju uspaničene mornare smeniće uzbudljiva jurnjava PT čamcem između tonućih razarača i prevrnutih nosača aviona, dok mitraljezom gađate poniruće avione. Klimaks dolazi u potpalublju jednog od nosača aviona, gde ćete gasiti požare, iznositi ranjenike i sekirom razbijati vrata. Izuzimajući poduže pauze za učitavanje između pojedinačnih deonica, ova eksplozivna sekvenca već na samom početku igre postavlja kvalitativni reper koji ostatak sadržaja jedva dostiže.

Kao što će sam Konlin u jednom trenutku primetiti, njegova egzistencija kao da se svela na beskrajno tumaranje kroz jednoličan tropski krajolik, uz ciljeve koji podrazumevaju osvajanje još jednog komada zemljišta, još jednog vojnog kampa, još jednog beznačajnog naselja usred džungle. Pacific Assault možda realistično predstavlja svakodnevicu marinaca koji su se sa Japancima natezali po ostrvcima i prašumama Pacifika, ali to nažalost ne predstavlja uzbudljivo iskustvo za igrača. Veliki procenat igre se sastoji od šunjanja kroz rastinje i povremenih izleta na omanju čistinu, gde vas obično čeka nekoliko koliba od bambusa krcatih Japancima. Negde na pola igre, kao dobrodošla promena tempa i prijatno iznenađenje, čeka vas poduža deonica za kontrolama borbenog aviona.

Osnovni feeling borbe samo odmaže. Tromost kontrola dovodi do sićušnog, ali osetnog kašnjenja između pritiska tastera i odziva na ekranu. Oružje deluje nedovoljno ubojito, što će vas u sprezi sa šaržerima koji se prebrzo troše, tendencijom Japanaca da krenu u „banzai” juriš i beskonačnom reload animacijom često terati da pominjete kućne ljubimce i bližu rodbinu odgovornih dizajnera.

Šlag na tortu dolazi u vidu hardverske zahtevnosti. Na prvu loptu, ovaj 3D engine vizuelno ne nudi ništa novo u odnosu na konkurenciju. Štaviše, ostavlja pomalo retro dojam u pogledu pojedinih tekstura i modela. Šejderi se obilato koriste kod zamućivanja pogleda (kao recimo kada vam zacvokoću zubi za nišanom protivavionskih topova), dok je posebno lep efekat senki koje se prelivaju preko tela vaših saboraca dok prolaze kroz rastinje. Havok fizički engine je takođe na visini zadatka, ovog puta u znatno suptilnijoj meri. Svi ovi oku ugodni efekti svejedno ne zavređuju zver od mašine koju MOHPA traži. Po ukidanju „haj-tek” čarolija, kada se nivo detalja snizi i igra pokrene u siromašnoj varijanti, ostaje bundeva mutnih tekstura.

Budući da je Pacific Assault prilično teška igra, Tomi će se redovno rušiti na zemlju i posmatrati kako krošnje drveća gube boju dok mu u ušima sve dalje odzvanjaju zvuci borbe. Tada se mogu desiti tri stvari: lagano ćete izgubiti svest i umreti, bolničar će u poslednjem času dotrčati i izlečiti vas ili će vas neprijatelj pozdraviti čizmom u vrat i bajonetom u glavu. Ovakvo „realno” umiranje na upečatljiv način zaokružuje celokupan doživljaj WWII bojišta. U pojedinim aspektima (kao što je, na primer, prelepa muzika) Pacific Assault je ostao veran duhu slavnih prethodnika, ali su monotone misije, monstruozna zahtevnost i loše odrađena bazična borba igri oduzeli polet. Preostali desni bubreg ipak sačuvajte za Half-Life 2.

Đorđe NAGULOV