Doomolike igre mogu se podeliti na dve podvrste: one koje isključivo služe za iskaljivanje besa nad kompjuterski generisanim likovima (Quake 1/2, Unreal itd.) i one čiji su autori imali ambiciju da naprave spoj između 3D pucačke igre i avanture (Hexen II, System Shock, Realms of the Haunting i sl.), odnosno strategije (Battlezone). Nažalost, predstavnika ove druge podvrste ima srazmerno malo. To su očigledno uvideli i ljudi okupljeni pod zajedničkim imenom „Valve Software”. Plod njihovog dvogodišnjeg rada, u nastojanju da se stvori Doomačina nove generacije, osvanuo je na tržištu krajem novembra i odmah izazvao pravu pometnju među ljudima kojima su kompjuterske igre prirasle za srce.

Kod igara kao što je Half-Life čovek bi na početku mogao da očekuje spektakularan intro koji govori o najezdi vanzemaljaca ili nekakvih mutanata na bespomoćnu planetu Zemlju. Ali igrač koji je naviknut na pomenuti kliše, ovde će doživeti prvo od mnogobrojnih iznenađenja koje će mu prirediti Half-Life. Umesto marinca koji je jedva u stanju da obuče sopstvenu uniformu usled nabujalih mišića, glavni junak igre je nejaki službenik (Gordon Frimen) zaposlen u podzemnom istraživačkom centru „Black Mesa” koji jednog jutra, kao i svakog drugog radnog dana, dolazi na posao ne sluteći šta će se ubrzo dogoditi. Usled greške koja će nastati u toku izvođenja jednog eksperimenta, doći će do otvaranja portala koji predstavlja vezu sa prostornom dimenzijom u kojoj žive neka neobična i nimalo gostoljubiva bića. Zahvaljujući pukoj sreći Gordon ostaje živ i prihvata predlog preživelih naučnika da pokuša da se probije do površine i obavesti javnost o tome šta se dogodilo. Ali, tu će nastati novo iznenađenje - vladine službe (vojska, marinci itd.) blokirale su istraživački centar ne dozvoljavajući da iz njega izađe bilo kakvo živo biće, a ponajmanje neki Gordon Frimen.

U poslednje vreme autori Doomolikih igara većinom ističu igrivost i tehničke karakteristike (u prvom redu grafiku) kao najjače adute njihovih proizvoda sa kojima izlaze pred sve probirljivije igrače. Nema u tome ničega lošeg, ali očigledno da često zaboravljaju da je za dobru igru potrebno još ponešto. To, međutim, ne važi za „Ventilce”. Njihov Half-Life je igra koja pomera standarde u svetu 3D igara i to upravo na onim poljima koja su do sada najviše zanemarivana.

Grafika, dakle, nije udarna karakteristika Half-Lifea, ali daleko od toga da je loša. Igra je u prvo vreme razvijana na „3D engineu” Quakea, ali je pojava Quakea 2 u međuvremenu prinudila autore da pređu na savremeniji „engine”, što je, uostalom, i dovelo do njenog kašnjenja u odnosu na prvobitno predviđene rokove. Otuda je logično što kvalitet grafike približno odgovara Quakeu 2, s tim što je ambijent daleko svetliji, a korišćene teksture bogatije pastelnim bojama, pa igra stilski najviše podseća na Jedi Knight. Svi likovi su modelovani maestralno (daleko detaljnije nego u Quakeu 2), a to se specijalno odnosi na neprijatelje vanzemaljskog porekla. Njihov groteskan izgled kao da je plod nečijih najstrašnijih košmara koji su kasnije materijalizovani u kompjuterskom obliku. Ni zvučnoj podlozi se zaista nema šta zameriti, tim pre što akciju prati muzika filmskog tipa. Za razliku od većine sličnih igara, u kojima svakom nivou odgovara određena muzička tema koja se stalno ponavlja, u Half-Lifeu muzika se pojavljuje onda kada je radnju na neki način potrebno naglasiti (podići atmosferu), bez obzira da li je u pitanju žestoka akciona scena ili napeta situacija od koje čoveka može da oblije hladan znoj.

Ono što Half-Life čini tako dobrom igrom jeste njena bazična koncepcija, struktura i, možda najvažnije, veštačka inteligencija „non-playing” likova, bilo da se radi o neprijateljima ili o ličnostima koje su spremne da glavnom junaku priteknu u pomoć. Pre svega, u Half-Lifeu ne postoji klasična podela na nivoe. Igra se sastoji od nekoliko velikih celina koje su iscepkane na manje delove. Autor ovih redova mora da prizna da se u tekstu za demo verziju ove igre („Prvi utisci”, SK 11/98) kritički poneo prema suviše čestom učitavanju, koje je direktna posledica podele krupijih celina na mini-nivoe, ali je nakon dužeg igranja shvatio da je to bila loša procena. Naime, kratka učitavanja jesu česta, ali se na taj način izbegava maratonsko „oranje” hard-diska koje je karakteristično za Unreal ili Sin.

Najlepše je to što Half-Life nije obična Doomačina u kojoj je cilj potamaniti sve živo. Konačno se neko dosetio da napravi igru gde junak u cilju preživljavanja može da komunicira sa drugim likovima, da im pomaže ili da dobija pomoć, da u toku okršaja pobegne od neprijateljskih jedinica ili da ih na neki način nadmudri. Ali, ni neprijatelji nisu bez mozga, što posebno važi za pripadnike ljudskog roda. Retki su oni koji će direktno srljati u smrt; većina njih će se organizovati u grupe, a kada osete da je vrag odneo šalu, potrudiće se da nađu zaklon ili čak da pobegnu sa lica mesta. Ovakva doza realnosti čini Half-Life drugačijom igrom od svega drugog što se trenutno može naći na tržištu.

Briljantan spoj akcije i avanture kao u Half-Lifeu skoro nije viđen kod jedne kompjuterske igre, a kamoli kod obične Doomačine. Iako ni jednom svojom osobinom ne odskače od aktuelnih standarda, kao što je to bilo sa Unrealom, ona u celini gledano predstavlja jedno od najboljih dostignuća svoga žanra. Zato ga i ocenjujemo sa 99, pa nek’ ide poluživot...

Slobodan MACEDONIĆ