Kada padne mrak i ugase se svetla, on iznova počinje da razmišlja šta treba da učini. Oduvek se zvao Malakai, barem koliko mu sećanje seže u prošlost, a tome, hvala bogu, ima više od četiri hiljade godina. Ili možda svega nekoliko minuta? Ma, u tome i jeste problem: više ni u šta nije siguran – ni ko ga je poslao, ni kuda, ni šta mu je zadatak. Jedino što pouzdano zna jeste da misiju nije okončao i očajnički mu treba neko ko će mu pomoći u tome.

Sredinom 2002. godine, u vreme kada se avanturistički svet budio iz letargije zahvaljujući Syberiji, DreamCatcher Interactive je odlučio da rizikuje i objavi avanturu nepoznate britanske firme XXv Productions čiju okosnicu čini samo jedan čovek, Web dizajner i multimedijalni umetnik Džonatan Bouks. Bez unapred stečenog pedigrea i ozbiljne marketinške promocije i u senci igre koja danas važi za legendu, Dark Fall: The Journal je na tržištu prošao neočekivano dobro, donevši kanadskoj kompaniji zaradu koja je uveliko prevazišla i najsmelija očekivanja. Takav razvoj događaja zagarantovao je Bouksu novi ugovor i pružio mu šansu da svoje horor maštarije još jednom pretoči u virtuelnu stvarnost.

Godine 1912. Bendžamin Parker, mladi ambiciozni kartograf, stiže u jedno selo na jugozapadu Engleske kako bi izradio detaljnu mapu priobalnog pojasa načičkanog hridinama koje predstavljaju stalnu opasnost za brodove. Jedne maglovite večeri, na sugestiju lokalnog doktora, on seda u čamac i odlazi do obližnjeg svetionika kako bi proverio zbog čega svetlo na njegovom vrhu povremeno ne radi. Umesto tradicionalne dobrodošlice, Parkera dočekuju napuštena zgrada i pisani tragovi o paranormalnim pojavama koje se vezuju za lokaciju na kojoj je svetionik izgrađen. Zbunjen time što nije otkrio ništa konkretno, mladić odlučuje da se vrati u grad, ali tada slučajno prolazi kroz vremenski tunel koji ga šalje u 2004. godinu. U svetioniku, koji je u međuvremenu pretvoren u muzej, on otkriva zapanjujuću istinu – Bendžamin Parker je odbegli i nikad pronađeni ubica odgovoran za smrt tročlane ekipe ribara koji su devedesetak godina ranije održavali svetionik u funkcionalnom stanju!

Horor igre koje se baziraju na čistom suspensu bez košmarnih monstruma, otfikarenih udova i raznetih glava danas su retke kao jagode u decembru. Silent Hill i slične dalekoistočne „klanice” obiluju gadostima i neukusom, ali retko izazivaju zebnju oko srca, što bi u osnovi trebalo da im bude cilj. Nasuprot tome, mali i za mnoge nepoznati Dark Fall postigao je, zahvaljujući sablasnoj i uverljivoj priči, cilj kojem mnogo ambicioznije igre bezuspešno teže: da istinski zaplaši igrača. Nastavljajući započetu tradiciju, drugi deo se poigrava temom duhova, poltergejsta i putovanja kroz vreme, povezujući ove pojave s reinkarnacijom i svemirskim istraživanjima (projekat D.E.O.S.). Dark Fall II je zaista čudna avantura koja spaja naizgled nespojivo, ali to čini na originalan način, tako da čitavo zamešateljstvo na kraju ipak ima smisla. Moramo priznati da ova igra nije ni blizu toliko napeta kao prethodna, ali nedostatak jezovite atmosfere nadoknađen je suludim obrtima koji vode u pravcu apsurdne završnice koja mnoga pitanja ostavlja otvorenima.

Dark Fall II je tipičan predstavnik slabo zastupljenog avanturističkog podžanra koji kombinuje Mystoliko izvođenje i prikladne logičke probleme s klasičnim „p&c” konceptom koji se zasniva na inventaru (adekvatan primer su igre Zork serijala). Avantura bi mogla da prođe kao relativno laka da nije zagonetki koje su direktno povezane s putovanjima kroz vreme, što znači da se informacije i predmeti pronađeni u jednom vremenskom okviru (npr. preistorijskom) mogu koristiti za rešavanje problema u drugom (recimo, u dalekoj budućnosti). Zahvaljujući vremenskim skokovima, igra negde od polovine postaje nelinearna, ali se na kraju sve ipak završava na samo jedan mogući način. Zagonetke, iako lagane i logične, zahtevaju temeljno istraživanje lokacija i pažljivo čitanje pisanih dokumenata, što, uzgred, ume da bude prilično naporno zbog nečitkog rukopisa (tj. fonta) koji je korišćen u te svrhe.

Imajući u vidu da je kompletno urađen u Macromedia Flash engineu, Dark Fall II se ne može podičiti bogzna kakvim tehničkim karakteristikama niti mu se, u isto vreme, može bilo šta ozbiljno zameriti. Grafika je izuzetno lepa i detaljna, uglavnom modelovana u tri dimenzije po ugledu na autentične objekte (poput svetionika koji u stvarnosti zaista postoji), ali potpuno statična, sa retkim animacionim efektima koji je čine životnijom. Kretanje je, kao i u slučaju prvog dela, potezno, korak po korak (što svakako nije u skladu s aktuelnim standardima), no ono se kod ovakvog tipa igara još uvek može tolerisati. Ambijentalni zvuk je odrađen briljantno, ali je zato muzička pratnja najblaže rečeno bedna.

Da je Dark Fall II izašao pompezno, kao adut neke velike kompanije koja je u njega uložila značajna sredstva, rekli bismo da je u pitanju promašaj. Međutim, ako se zna da je nastao maltene u kućnim uslovima, kao prosta reakcija na želje fanova da The Journal dobije nastavak, onda na njega treba gledati s većom blagonaklonošću. U svakom slučaju, iako za nijansu lošiji od prethodnika, sasvim sigurno će vas uzbuditi, posebno ako ga budete igrali kada se svetla ugase i okruži vas mrkli mrak.

Slobodan MACEDONIĆ