Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2022.

Beočug koji je nedostajao konačno je vraćen u predivni lanac strateške sreće i obilja. Trebalo je da prođe samo dvanaest godina, ali šta je to za period koji seže od sedmog do dvadesetog veka? Govorimo, naravno, o Victoriji 3, igri koja u istorijskoj šemi Paradox Interactivea povezuje renesansu Europe Universalis (koja dolazi nakon srednjeg veka Crusader Kingsa) i Drugi svetski rat Hearts of Irona. Istorija, naravno, kulminira Stellarisom, ali pošto je kolonizacija svemira fiktivna, on, suštinski, nije deo ovog niza. Predstavnici Paradoxa, koje sam svake osim kovid godina sretao po igračkim sajmovima, redovno su dobijali zelene tufne od novinarskog pitanja: „E, ka’će Victoria 3?” To pitanje je već dobilo sopstvenu inteligenciju i postalo meme, jer su ga postavljali i ljudi koji ne znaju šta je Victoria, već su podrazumevali da je deo ritualnog mučenja developera koji igru odlažu bez obrazloženja. „Victoria, Victoria, daj Victoriju, stiže li uskoro Victoria?” - dahtaše.

Dakle, šta je Victoria? Ekonomsko-političko-vojna simulacija viktorijanske ere. Tačnije, viktorijanske, edvardijanske i dela modernog doba, s obzirom na to da igra pokriva period od 1836. do 1936. U njenom primarnom fokusu su ekonomija i politika, dok je ratovanje sekundarno i predstavlja „nastavak politike drugim sredstvima”, što bi rekao Klauzevic. U tih sto godina istorije, svet je doživeo industrijsku revoluciju, Prvi svetski rat, slom nekada neprikosnovenih imperija, poput Austrougarske i Turske, oslobađanje i osamostaljenje država na zapadnom Balkanu, italijansko ujedinjenje, buđenje radničkog pokreta, afirmaciju prava žena i plejadu drugih, manjih ili većih, tihih ili gromovitih promena. Oprostite mi na evrocentričnosti, u pitanju je stvar ukusa - u igri imate i najuzbudljiviji period istorije Severne i Južne Amerike, rat između Severa i Juga, aboliciju ropstva, strukturiranje moderne Argentine, Venecuele, Brazila i Čilea...

Imate svet na dlanu, ali, prirodno, u osnovnoj verziji igre, pre budućih DLC-a koji će proširiti horizonte, neke države su, naprosto, zanimljivije za igru od ostalih. Velika Britanija, recimo, predstavlja svojevrstan „centar ponude”, jer je dominantna globalna sila koja se nalazi u zlatnom kolonijalnom periodu i prolazi kroz eru rapidne industrijalizacije. Rusija je, takođe, vrlo interesantna, ali je možda prevelika i zahteva sumanut mikromenadžment. A šta je sa Srbijom, koja se u toj eri oslobodila od Turaka, dobila međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu, prošla kroz Balkanske i Prvi svetski rat i formirala Jugoslaviju? Igranje s nama je inicijalno monotono, jer raspolažemo jednom teritorijom, nemamo industriju, niti ekonomiju, a i dalje smo u sastavu Otomanske imperije. Trebaće vam mnogo strpljenja i veštih diplomatskih manevara da biste se blizu kraja XIX veka proširili nauštrb bolesnika s Bosfora i, potencijalno, proto-Rumuna na istoku i Bosne i Crne Gore na zapadu, čija obala vam treba da bi trgovina procvetala.

Victoria 3 je izuzetno kompleksna igra koju ćete učiti nedeljama i to, mahom, na sopstvenim greškama. U odnosu na prethodni nastavak i druge, modernije Paradoxove igre (osim Crusader Kingsa III), ovde imamo vrlo napredan sistem tutorijal lekcija, ali je njihov masovni obim mač s dve oštrice. Nakon dva sata čitanja i eksperimentisanja, koji su me vratili u mračni srednji vek studiranja na pravnom fakultetu u Novom Sadu, batalio sam štrebanje i samostalno zaronio u svet visoke politike, turbulentne ekonomije i gunboat diplomatije. Najbolje se uči na sopstvenim miskalkulacijama, naravno.

Iako su tema igre i fokus na ekonomiji i politici identični kao u Victoriji 2, sistemi i gameplay unapređeni su do neprepoznatljivosti. Ako se sećate, Victoria 2 je bila suviše haotična, u smislu da su neki procesi, pre svega, unutrašnje politički, bili suviše nasumični i da na njih niste mogli da utičete u dovoljnoj meri. Unutrašnja politika sada je koncipirana kao tesna korelacija vlastodršca, interesnih grupa i zakona koji menjaju društveno uređenje. Sistem je izuzetno realan, ali i veoma evrocentričan i nekako nema smisla van konteksta zapadne civilizacije. Predviđam da će prvi DLC-i, kad jednog dana dođu, doneti i druge perspektive na ovom polju.

Kako to funkcioniše za sada? Uzmimo za primer Srbiju, kojom vlada dinastija Obrenović. Svetlejši knjaz, naravno, nema apsolutnu vlast da proglašava zakone koji mu padnu na pamet, već mora da se rukovodi interesima Srpske pravoslavne crkve, drugih knezova veleposednika, kao i seljaka koji još uvek ropću u jarmu feudalizma. Uporedo s industrijalizacijom, jačaće glasovi radnika, inteligencije i sitne buržoazije, čime i oni postaju politički faktori. Recimo da knjaz poželi da proglasi zakon kojim se ukida kmetstvo, dok u „vladi” ima veleposednike. Donošenje zakona u ovoj igri je proces koji može da potraje godinama, u zavisnosti od radikalnosti predloga i legitimiteta vlasti. U preindustrijskoj Srbiji, u kojoj glavnu reč vode knjaz, obor-knezovi i crkva, takav zakon će biti jako teško doneti - možete da očekujete prolongirane rasprave (u formi godišnjih eventova s nekoliko opcija), pa i formiranje radikalnih protivnika koji mogu da podignu bunu i revoluciju. U mojoj partiji, sa Srbijom sam, primera radi, sedamdesetih godina pretprošlog veka probao da ukinem monarhiju i proglasim parlamentarnu republiku; to je dovelo do radikalizacije većeg dela stanovništva, a pobunu sam sprečio obustavljanjem predloga tog zakona i restrukturiranjem vlade koja je izgubila legitimitet.

Većina zakona koje možete da donosite ima direktne reperkusije na ekonomiju. Jedan od potencijalno značajnih za Srbiju jesu „žene na radnom mestu” - kad se malo razvijete i industrijski potkožite, srešćete se sa nedostatkom radne snage koju prirodni priraštaj ne može brzo da nadomesti. Ovo je, naravno, najbanalniji primer među stotinama potencijalnih. U igri je sve isprepletano na izuzetno tesan način. Uticaji se prožimaju u oba smera, za šta je najbolji primer ekspanzija industrije koja dovodi do formiranja radničke klase i buržoazije, koje postaju politički faktori koji imaju progresivno sve jači uticaj na promene u društvenom uređenju. Od vaše veštine u tumbanju faktorima unutrašnje politike zavisiće sve, od ekonomije, do odnosa sa susednim državama i velikim silama.

Industrija i privreda su, generalno, usložnjene u odnosu na Victoriju 2, jer imate veći broj opcija za kontrolu procesa, distribucije i vlasničke strukture svake pojedinačne privredne (i resursne i poljoprivredne) grane. Efikasniji proizvodni procesi su po pravilu zahtevniji u smislu potrebnih resursa - fabrike tekstila će, recimo, proizvoditi više ako im obezbedite električne razboje, za šta vam treba struja (koju morate da istražite) i elektrana (koju morate da sagradite). Toj elektrani treba i ugalj da bi mogla da proizvodi struju. Taj ugalj, ako ga nemate, biće automatski uvezen iz susednih država s kojima delite ekonomski prostor. Trgovina je pojednostavljena, jer se, mahom, obavlja automatski. Naravno, možete da definišete i tačno određene trgovačke rute za specifičnu robu, ali to se isplati ako ste država koja ima izlaz na more.

O ekonomiji, poreskoj i fiskalnoj politici igre mogao bih da napišem još mnogo redova, ali bih vas udavio kao boa. Victoria 3 donosi kolonizaciju i ratovanje, koje je pojednostavljeno kao i trgovina. Da biste uopšte zaratili s nekim, morate da imate legitimni interes i dovoljno loše odnose, ali čak ni tada ne možete da kidišete bez pripremnih radnji, koje su predstavljene u formi „diplomatskih manevara”. Svaki manevar je, suštinski, tajmer, u kom se saveznici, susedi i druge zainteresovane države svrstavaju uz jednu od sukobljenih strana, što najčešće eskalira u rat. Ja, recimo, nikad nisam dobio drugi ishod (tokom 20 sati igranja), što je pomalo razočaravajuće. Rat je, inače, automatska aktivnost - generalima definišete koju provinciju treba da brane ili napadaju, nakon čega se sve odvija samo od sebe. Na ovom polju ima mnogo prostora za napredak.

Isplatilo se čekati tolike godine na Victoriju 3. Igra će, sasvim sigurno, u narednim godinama evoluirati i rasti kao slasno strateško testo, u skladu s dobrim tradicijama Paradox Entertainmenta. Ovo nije puki početak divnog prijateljstva, već nastavak davno započete ljubavi.

PRETHODNI TEKST Destroyer: The U-Boat Hunter

SLEDEĆI TEKST A Plague Tale: Requiem