Ana KRSTIĆ

1. jul 2024.

Lovorike koje je prvi deo Hadesa pobrao 2020. godine, kao i simpatije koje uživa i danas, predstavljaju možda i najbolji primer kako kombinacija fenomenalnog proizvoda i maestralne „go to market” strategije i izvedbe neminovno moraju dovesti do uspeha. Nezavisnost od tuđeg kapitala pruža malim studijima, kakav je Supergiant, slobodu da sve može, a ništa ne mora. U isto vreme, daje i prostor za eksperimentisanje, kao i šansu da pronađu ciljnu publiku, a onda i ostvare sa njom dvosmernu komunikaciju, što im omogućava stvaranje još kvalitetnijih naslova. Supergiant Games u ovome poslednjem nemaši.

Zaista, ako napravite mali otklon i na Hades pogledate sa bezbedne prostorne i vremenske udaljenosti, veoma je malo kućica (ako ih uopšte ima) koje momci i devojke iz Supergianta nisu uspeli da štrikliraju ovim naslovom. Savršeno jednostavna, ali u isto vreme i ultrazarazna borbena mehanika, meta progresija i priča koja obezbeđuje sate, dane, pa i godine zabave (bez smaranja). Zatim, živopisno iscrtan svet i šareniš koji se kreće u pristojnim granicama ukusa i ni u jednom trenutku ne preti da bude okarakterisan kao kič. Onda odlično skriptovane sekvence i karakteri koji su u isto vreme zabavni na Gen-Z način, ali zadržavaju svoju epsku i mitološku veličinu (setimo se samo AAA naslova koji se doslovno sprdaju sa institucijom grčke mitologije, poput AssCreedOdiseje). Skepsa prilikom pokretanja nastavka jedne, skoro pa savršene igre više je nego opravdana, jer, koliko je, realno, dvojki uspelo da barem dosegne nivo ili, pak, premaši savršenost inicijalne igre ukoliko je ona već dosegla status besmrtne?

Za one koji se nisu ranije susretali sa ovim naslovom, Hades je purebred roguelite koji karakteriše izrazito dinamičan i adiktivan gejmplej, upakovan u odličan audio-video paket. Predložak i scenografija igre motivisani su grčkom mitologijom, a naslov, praktično, briljira kada je u pitanju karakterizacija likova, skripta i glasovna gluma. U kecu ste bili u koži Zagreusa, sina naslovnog Hada i Persefone, koji u dobu svoje zrele adolescencije odlučuje da se odmetne od posesivnog oca i hrli u susret svoje, nikad prežaljene majke, krčeći svoj put kroz horde demona i prikaza koje obitavaju u različitim delovima podzemnog sveta kojim njegov otac gospodari. Zaplet u dvojci je hronološki smešten nakon dešavanja iz prvog dela. Ovoga puta ste u koži Hadove i Persefonine ćerke Melinoe, koju je Had, još dok je bila u kolevci, poverio na čuvanje (i vaspitavanje) veštici Hekate. Sada odrasla veštica, Melinoe i dalje živi u podzemnom svetu, ali to više nije domen njenog oca. Naime, titan Hronos je u međuvremenu uspeo da se oslobodi lanaca i pobegne iz Tartarusa u koji ga je nakon pobede u Ratu Titana bacio njen otac. Pogađate, Hronosova osveta je surova. Hada, Zagreusa, a ni Persefone više nema, a na Melinoe je da vrati očev presto i istovremeno sazna šta se desilo sa njenom porodicom.

I dok je Zagreus svojevremeno svoj put kroz Ad krčio jedino i isključivo vertikalno naviše i stremio ka površini zemlje, Melinoe sada treba da kopa dublje u podzemni svet, kako bi stigla do očevog trona koji je sada u rukama Hronosa. Ali, u dvojku je, zapravo, implementiran i alternativni storyline, koji podrazumeva i ponovno rovarenje ka površini zemlje, tačnije, ka planini Olimp i bogovima koji tamo žive. U trenutku pisanja ovog teksta, Early Access i dalje traje, ali je već sada više nego očigledno da će se konačno klupko priče odmotati upravo po završetku te alternativne kampanje, koju je u ovoj fazi EA testinga moguće samo polovično završiti.

Na prvi pogled, sama igra izgleda gotovo identično kao njen prethodnik. Taj osećaj vas verovatno neće napustiti ni nakon prvih par sati igre, ali će veoma brzo Hades II početi da vam otkriva svoje pravo lice i na površinu će početi da isplivavaju sve one stvari koje će, verujemo, tek nakon finalizovanja igre potpuno opravdati činjenicu da Supergiant ovaj naslov nije najavio kao DLC kecu, već kao punokrvnog naslednika.

Promena ima zaista mnogo za ovoliko malo prostora koliko nam je dato, pa ćemo ih samo pobrojati u nekoliko pasusa. Pre svega, najveći otklon u odnosu na original dvojka pravi u samoj mehanici borbe. Iako se pod prstima čini da je to isti stari Hades, igra pravi gomilu inkrementalnih razlika koje u krajnjem ishodu upravljanje Melinoe čini gotovo potpuno različitim od upravljanja Zagreusom. I dok je Zagreus obilato koristio dash, ne vodeći računa o cooldownu, Melinoe nije u toj meri mobilna (stiče se utisak da je borbena mehanika u igri napravila otklon u pravcu Dead Cellsa, na primer, gde je nemoguće do iznemoglosti spamovati dash ili parry, što je svakako promena koju će ljubitelji soulslike naslova pozdraviti). Ipak, Melinoe ima mogućnost sprinta (brzog trčanja) koji nadoknađuje mobilnost, a, usput, otvara i odličan manevarski prostor za buildove koji se oslanjaju na sprint (tokom igre otključavate bonuse u vidu svojevrsnih blessinga bogova sa Olimpa, pa, tako, svojim sprintom možete da ošamutite protivnike pored kojih prođete i koje potkačite ili će vaš sprint podizati ciklon koji će devastirati sve koji budu uvučeni u taj vrtlog).

Nasuprot Zagreusu koji se oslanjao na brute force i čije su se mete isključivo i jedino oslanjale na maksimiranje DPS-a, Melinoe se služi perfidnijim metodama i akcenat stavlja na area of effect magije. Tehnički posmatrano, sve gorenavedeno umnogome utiče na sam stil i taktiku igre. Hades II je po tom pitanju dosta kompleksniji od svog prethodnika. Ostaje pitanje kome će ovo leći, jer se ne možemo oteti činjenici da je komplikacijom borbenih manevara kojim se Melinoe služi igra ipak za nijansu izgubila na dinamici i brutalnosti, a zarad taktike.

Arsenal kojim se Melinoe služi u igri ostao je manje-više isti, ali je zato grind doživeo brojne promene. Naime, pored odabira oružja prilikom startovanja kampanje, u igru je sada implementiran i odabir pomoćnog toola za grajndovanje itema i resursa koje ćete koristiti za meta progresiju Melinoe. Najprostije rečeno, dok je Zagreus neometano mogao da sakuplja resurse po mapi, igra će sada preferirati generisanje određenog tipa resursa u zavisnosti od toga šta je Melinoe ponela sa sobom. Drugim rečima, ako ste poneli ašov, najviše interesnih tačaka po mapi će vam obezbediti razne oblike semenja koje ćete iskopavati. Ako ste, pak, poneli štap za pecanje, Melinoe će moći da peca na mestima gde na mapi bude bilo vode. Kada se vratite nazad u bazu, sakupljene resurse ćete moći da koristite za spravljanje raznih napitaka koje će permanentno ojačati Melinoe ili otvoriti neku novu mogućnost (ranije pomenuta alternativna kampanja postaje dostupna tek nakon desetak sati provedenih u igri, s obzirom na to da Melinoe ne može da diše kako treba na vazduhu sve dok ne izmućka veštičju tinkturu koja će joj to ipak omogućiti naposletku). Ovaj management modul svakako će doprineti produženju vremena potrebnog za kompletiranje svih aspekata igre, ali je stvar subjektivne prirode da li će ovo biti dobrodošla novina, pogotovo uzevši u obzir da je meta progresija karaktera, zapravo, zavisna od sakupljanja resursa.

Audio-vizuelno, igra i dalje briljira. Roster Olimpskih bogova doživeo je blage promene - neki bogovi nisu tu, ali su pridodata nova, sveža lica. Posebno je zanimljiv lik Hronosa.. Sekvence susreta Melinoe i Hronosa toliko su simpatično skriptovane da će vam Hronos svaki put neminovno izmamiti osmeh, a Melinoe i Zagreus kolektivno deluju kao simpatičan kids next door par klinaca, koje bi svako voleo da ima na večeri barem svakog drugog dana.

Supergiant ostaje dosledan i principijelan kada je u pitanju politika prikupljanja fidbeka i peglanja nečega što već sada deluje poprilično završeno i ispeglano. Igra je konstantno vrtela 60 fps na Steam Decku, bez dropova i bez osetnog zagrevanja uređaja, a pri minimalnoj potrošnji baterije. Premijera se iz EA najavljuje tek za kraj ove ili početak sledeće godine. Naša je preporuka da igru nabavite već sad, jer vredi i više nego što košta. Ostaje samo da vam ponovimo želje developera igre sa uvodnog ekrana igre: „Good luck killing Time!”