Vladimir PISODOROV

1. jul 2024.

Čak i ako posedujete mobilni uređaj vrhunskih performansi, igranje „u hodu” može da predstavlja svojevrsni izazov. Ako problem ne predstavlja veličina ekrana, onda to, ma koliko bile optimizovane, jesu kontrole, a ako i njih savladate, kamen spoticanja može da bude baterija, ergonomija, nedostatak skladišnog prostora... Princezi u postelji i zrno graška smeta, pa je najpametnije priznati da jednostavno najviše volite da se igrate ispred monitora, na svojoj omiljenoj PC mašini. Naravno, postoji tu i doza znatiželje - da se vidi da li je moguće sadržaj „pisan” za prenosive uređaje pokrenuti na desktop mašini.

U pitanju je tema o kojoj smo do sada sijaset puta pisali, a došlo je vreme da proverimo kako trenutno stoje stvari na terenu i da li na ovom polju ima novina. Na osnovu onog što smo videli, možemo da izvedemo zaključak da su mnogi stari igrači još uvek aktivni, ali da ima i novih izazivača. Primat drže „plejeri”, specijalna vrsta emulatora, čija je prvenstvena namena da vam omoguće jednostavno pokretanje igara. Kod njih je akcenat na brzom pronalaženju, instalaciji i pokretanju igara, dok se sve akcije obavljaju u okruženju koje tek obrisima podseća na Android sa stvarnih uređaja. Tu su i komplementi koji nešto drugačije pristupaju tematici i koji nude više manevarskog prostora, a samim tim pružaju osećaj prilikom korišćenja koji je mnogo bliži pravim uređajima.

BlueStacks 5.21

Hteli-ne hteli, za BlueStacks (www.bluestacks.com, 2,52 GB) sigurno ste čuli, jer je u pitanju jedan od najpoznatijih i najstarijih Android emulatora. Ne nudi radni interfejs koji verno dočarava Android okruženje, ali zato podržava pokretanja preko dva miliona igara. Ipak, tokom godina, BlueStacks je evoluirao, pa više nije u pitanju samo „plejer”, te je utisak tokom korišćenja unekoliko rafinisaniji nego ranije. Ekranom Home dominiraju ikonice instaliranih igara, a tu je i linija za pretragu, baš kao i folder u kom se nalaze smeštene (neke) sistemske aplikacije. Ono što je najznačajnije jeste to da je preinstaliran Googleov Play Store, a to znači da do željenog sadržaja stižete čim upišete pristupne podatke.

Paleta alatki „prišivena” je za desnu ivicu ekrana i s obzirom na to da se radi o „plejeru”, na raspolaganju ih je neuobičajeno mnogo. Odavde na jednostavan način možete da „hvatate” screenshotove, da izrađujete video-snimke dok se igrate, menjate jačinu zvuka, manipulišete orijentacijom ekrana i tako dalje. Ukoliko vam je potreban dodatni manevarski prostor, možete da posetite sekciju s podešavanjima, odakle možete da odredite koliko će se procesorskih jezgara koristiti za emulaciju, koliko će radne memorije biti dodeljeno programu, ali i na koji framerate ciljate. Možete da odaberete i radnu rezoluciju virtuelnog ekrana, baš kao i koji tip uređaja se emulira. BlueStacks podržava OpenGL, DirectX i Vulkan, pokretanje igara u režimu prikaza preko celog ekrana, dok možete da ga preuzmete u verzijama koje omogućavaju pokretanje Androida u verzijama 7 (Nougat), 9 (Pie) i 11 (Red Velvet Cake).

Osim velike kompatibilnosti, ono što nas je obradovalo jeste podatak da BlueStacks podrazumevano na ekranu „iscrtava” komande koje je potrebno koristiti kako bi se u igrama uspostavila kontrola. One se menjaju u skladu sa pokrenutim sadržajem, a ukoliko vam smetaju, možete da ih uklonite iz vidnog polja. Brzina emulacije na zavidnom je nivou i tu autorima malo šta može da se zameri, baš kao što ne može da im se spočita ni to što su korisnicima obezbedili daleko veću mogućnost podešavanja nego što je to bilo očekivano. Nažalost, sve to dolazi sa cenom - na ekranu Home će se prikazivati reklame, što ume da iritira.

LDPlayer 9

Za razliku od BlueStacksa, LDPlayer (www.ldplayer.net, 3,76 GB) nudi daleko otvorenije radno okruženje, koje mnogo više podseća na korišćenje Androida u realnim uslovima. Zbog toga, ovaj emulator ne može da se strpa u red „plejera”, iako je optimizovan tako da omogući što jednostavnije i efikasnije pokretanje igara. Kao što iz naziva možete da zaključite, u pitanju je emulacija devete verzije Androida (Pie), što bi trebalo da bude dovoljno da zadovolji većinu vaših igračkih prohteva. Ako ništa drugo, uz LDPlayer bićete u prilici da se bolje upoznate sa organizacijom Androida, a pohvalno je i to što vas program neće zamarati dosadnim ponudama i reklamama za vreme upotrebe. Ipak, budite oprezni, jer će tokom instalacije pokušati da instalira i bloatware (odbijate je klikom mišem na taster Reject).

Osim prčkanja po sistemskoj sekciji s podešavanjima, iz LDPlayera može da se pristupi i nešto većem broju sistemskih aplikacija; na raspolaganju je i sekcija s obaveštenjima, ali i tasteri koji služe za kretanje kroz menije. Što se tiče funkcija samog emulatora, one su smeštene, baš kao kod BlueStacksa, na vertikalnu paletu alatki „prišivenu” za desnu ivicu ekrana. Ruku na srce, nešto ih je manje nego u slučaju konkurenta. LDPlayer donosi podršku za rad sa kontrolerima, a pokušaće, ne tako efikasno kao BlueStacks, da vam omogući automatsko prilagođavanje kontrola. Na meniju se nalazi povlačenje sadržaja sa Google Play Storea, koji je preinstaliran, ali i sideloadovanje aplikacija, kome se pristupa direktno sa glavne radne forme.

Podrazumevano, LDPLayer korisniku na raspolaganje stavlja 24 gigabajta skladišnog prostora, za razliku od BlueStacksa koji za instalaciju odvaja čitavih 128 gigabajta. Možete da birate između širokog dijapazona radnih rezolucija, ali i različitih tipova mobilnih uređaja. Tu su i određivanje broja angažovanih procesorskih jezgara, kapaciteta alocirane radne memorije, ciljanog frameratea i ostale uobičajene funkcije. Iako pregledna, sekcija s podešavanjima nije toliko rafinisana kao u slučaju BlueStacksa.

NoxPlayer 7.0.6

NoxPlayer (www.bignox.com, 4,1 GB) je Android emulator zasnovan na Androidu 7.0 (Nougat), ali baš kao u slučaju BlueStacksa, možete da ga preuzmete i u alternativnim verzijama. Tako, na raspolaganju je verzija programa zasnovana na Pie komplementu, a tu je i Beta izdanje koje pokreće Android 12 (Snow Cone). Inače, autori posebno izdvajaju verziju namenjenu pokretanju 64-bitnih naslova. Verzija koju smo mi testirali zasnovana je Nougat iteraciji Androida i upravo je ona ta koju autori programa preporučuju. Navodno, donosi kompatibilnost od neverovatnih 90 procenata kada je pokretanje igara u pitanju.

Reč je o još jednom ostvarenju koje donosi sveobuhvatnu emulaciju, a to znači da ćete moći da zavirite dalje od ikonica instaliranih igara. Na raspolaganju su i tasteri za kretanje kroz menije, standardni deo koji sadrži notifikacije, linija Search i ostali elementi koji podrazumevano stižu s Androidom. Google Play Store je preinstaliran, a pored sideloadovanja aplikacija naročito je istaknuta mogućnost pristupa datotekama na PC-u. Inače, na vertikalnoj paleti alatki koja je, standardno, „prišivena” za desnu ivicu ekrana, samo naizgled nalazi se manje funkcija nego u slučaju LDPlayera - kliknite na taster More, kako bi se meni proširio. Za razliku od prethodnika, NoxPlayer alergičan je na Hyper-V do te mere da će zahtevati deaktivaciju servisa kako bi se pokrenuo. LDPlayer preti duplo sporijim performansama ako ga držite aktivnim, dok ga BlueStacks ni ne pominje.

Sekcija s podešavanjima efikasno je organizovana i nudi očekivan dijapazon mogućnosti: određivanje broja angažovanih procesorskih jezgara, tip emuliranog uređaja, rezoluciju ekrana, ciljani framerate i tome slično (potrošnja radne memorije „vezana” je za odabrani broj korišćenih jezgara). Tu je i relativno bogat izbor pravih uređaja, mogućnost da se bira između OpenGL-a i DirectX-a, pa se ni u jednom momentu nećete osećati uskraćeno. Baš kao i BlueStacks, NoxPlayer na ekranu „iscrtava” komande za upravljanje u igrama, ali će često biti potrebna korekcija kako bi se sve naštelovalo i prilagodilo specifičnim slučajevima. Emulator je brz kao munja, njegovo korišćenje ne podrazumeva plasiranje reklama, ali će za vreme instalacije pokušati da vam podvali bloatware. Odbijate ga na isti način kao i u slučaju LDPlayera.

MuMu Player 3.8

NoxPlayer ga nudi u verziji Beta, dok MuMu Player (www.mumuplayer.com, 2,18 GB) emulaciju Androida 12 (Snow Cone) donosi po defaultu. Možemo da kažemo da je u pitanju ostvarenje koje nudi najbolje od oba sveta: nije u pitanju uobičajena verzija „plejera”, ali ne dobijate ni manevarski prostor koji nude LDPlayer i NoxPlayer. Nema ni prepoznatljive, načičkane palete alatki, već se funkcije nalaze iza dodeljenog tastera na toolbaru. Podeljene su po sekcijama, što nam se jako dopalo, a među njima su i mogućnosti „hvatanja” screenshotova, izrada video-snimaka za vreme igranja, promena orijentacije ekrana i ostale uobičajene stvari. Tu je i funkcija sideloadovanja aplikacija, ali i komplement za transferovanje sadržaja između emulatora i PC-a. Google Play Store je podrazumevan...

MuMu Player na raspolaganje stavlja čak 134 gigabajta skladišnog prostora, dok iz sekcije s podešavanjima omogućava da funkcionisanje programa podesite po svom ukusu i potrebama. Na raspolaganju su radni šabloni preko kojih podešavate performanse, ali i potrošnju hardverskih resursa, izbor između Vulkana i DirectX režima kada je renderovanje sadržaja u pitanju, odabir radne rezolucije, tip emuliranog uređaja i tako dalje. Dostupni sadržaj prezentuje se na najmoderniji način, ubaviji i od onog kod BlueStacksa. Program prilagođava kontrole korišćenju tastature i miša, a tu je i mogućnost da ih ručno narihtujete ukoliko nešto nije obavljeno kako valja. Po defaultu, mapirane komande ne iscrtavaju se na ekranu, na raspolaganju je i opcija da se prebacite na kontroler, baš kao i da izrađujete rasporede kontrola po sopstvenom nahođenju.

Reklame nismo primetili, ali isto tako nismo bili naterani ni da instaliramo bloatware, dok smo sve vreme uživali u odličnim performansama. Jedino što nam se nije dopalo je to što emulator nije baš uvek uspevao da pogodi raspored komandi, pa smo morali ručno da ih podešavamo, ali to je mala cena koju je potrebno platiti kako biste uživali u kompatibilnosti koju MuMu Player donosi.

GameLoop 3.91

Koliko se tokom godina BlueStacks promenio (nabolje), podsetio nas je GameLoop (www.gameloop.com, 6,88 GB). Ovaj program fercera iz samodovoljnog okruženja, a to znači da nećete ni biti svesni činjenice da se nalazite pod emulatorom. Upravo takva je nekad bila situacija i sa BlueStacksom, a to se mnogima nije sviđalo. Imaćete utisak da ste se obreli pod nekakvom verzijom internet browsera, prvenstveno zbog toga što se, zapravo, nalazite u predvorju samog programa. Naime, GameLoop oslanja se na svoju prodavnicu igara, pa je njihov spisak upravo ono što ćete prvo ugledati. Bez bilo kakvog registrovanja ili prijavljivanja možete da se bacite na preuzimanje dostupnog sadržaja, mada je omogućen pristup i Google Play Storeu.

Sve što instalirate nalazi se pod skutima sekcije Me, gde će se pored sistemskih aplikacija naći i predlozi autora programa šta bi trebalo da instalirate. Tek kada kliknete na ikonicu instaliranog sadržaja, dolazi do pokretanja emulatora, kada je i pravo vreme da obavite pristup sekciji s podešavanjima. Manipulacija dostupnim funkcijama obavlja se na drugačiji način od onog na koji smo navikli, ali ćete posle nekog vremena privikavanja pronaći kako da podesite potrošnju memorije, angažujete dodatna procesorska jezgra, odaberete način renderovanja (podržani su OpenGL i DirectX), kvalitet prikaza, radnu rezoluciju i tome slično.

Funkcije su skrivene iza tastera Toolset na toolbaru i nema ih u meri u kojoj smo to očekivali. Ipak, možete da „izvadite” screenshot, snimite svoje putešestvije u igri u formi video-snimka, rotirate uređaj, remapirate kontrole, aktivirate „prijavljivanje” virtuelne lokacije... Iako nam se nije svidelo kako je sve organizovano i upakovano, moramo da priznamo da nas je GameLoop iznenadio kada su performanse, ali i mapiranje kontrola u pitanju. Na kraju dana, mnogima to neće biti dovoljno, naročito ukoliko su pre toga koristili neko od alternativnih rešenja iz klase. GameLoop zasnovan je Androidu 9.0 (Pie).

Genymotion 3.7.1

LDPlayer i NoxPlayer ponudiće vam emulaciju koja prevazilazi okvire igranja. To znači da ćete moći da zagrebete i po ostalim delovima Androida, ali ne i da je optimizacija takva da vam omogući vrhunski ugođaj (daleko od toga da ćete biti razočarani). Ukoliko tražite tako nešto - mogućnost da pokrećete aplikacije i softver „parkiran” van zabavne grupe, onda bi trebalo da posegnete za Genymotionom (www.genymotion.com, 245,6 MB).

Ovo je čistokrvni emulator, koji omogućava da koristite Android onako kako biste to radili da držite neki od mobilnih uređaja u rukama. To sa sobom povlači nekoliko stvari, a jedna od njih je i to da nećete biti u prilici da emulaciju konkretnog sadržaja pokrenete brzo i bez pametovanja, kao što je to slučaj kod ostalih ostvarenja. Prvo što ćete morati da uradite jeste to da kreirate korisnički nalog, a potom da odredite i u koje svrhe želite da koristite Genymotion. U besplatnoj verziji emulatora nemate mogućnost pristupa najnovijoj verziji Androida, a ograničeni ste i kada je u pitanju broj uređaja koji mogu da se „oponašaju”. Naime, Genymotion se snažno oslanja na tip i model uređaja koji će emulirati i nudi daleko veći izbor nego kada je u pitanju konkurencija.

To znači da ćete pre započinjanja procesa emulacije morati da definišete koji mobilni uređaj želite da koristite. Kada to uradite, potrebno je da naznačite i koju verziju Androida želite da pokrenete (na spisku su one od iteracije 5.0 do iteracije 14.0). Uređaj može da bude mobilni telefon ili tablet, a možete i sami da definišete najvažnije parametre, kao što je, recimo, rezolucija ekrana i gustina prikaza. Ni to nije sve, jer vas čeka i odabir hipervizora, odnosno hosta koji će se koristiti za emulaciju sadržaja. Preporučuje se da to bude VirtualBox, ali možete da se odlučite i za QEMU, mada je on podržan uz naznaku da je reč o eksperimentalnoj fazi. Valja istaći i to da niste ograničeni kada je broj definisanih virtuelnih mašina u pitanju i da kroz proces njihove izrade ne morate da prolazite svaki put naknadno, dovoljno je samo da željenu odaberete sa spiska kreiranih. U procesu kreiranja čeka vas i odabir broja angažovanih procesorskih jezgara i kapaciteta dodeljene radne memorije, ali ništa od toga ne treba da vas plaši. Kroz čitav proces vodi vas „čarobnjak” i ne postoji način da nešto uradite pogrešno ili da vam neki korak ne bude jasan. Kada budete prošli sve korake, program će pristupiti izradi virtuelne mašine, koja nakon toga postaje dostupna na poziv iz glavnog menija.

Klikom na taster Play, emulacija konačno počinje, a ako ste se uplašili da ćete morati da koketirate sa VirtualBoxom - nemojte. Sve se obavlja u pozadini, u „tihom” režimu, bez potrebe za bilo kakvom interakcijom sa korisnikom. Okruženje koje će vas dočekati, na prvi pogled, nije toliko različito od onog koje nude takmaci iz grupe. Tu prvenstveno mislimo na vertikalnu paletu alatki, „prišivenu” za desnu ivicu ekrana. Mnoge funkcije ovde nedostaju, a prvo što ćete primetiti je nemogućnost mapiranja kontrola. S obzirom na to da ovo nije emulator koji je prvenstveno namenjen pokretanju igara, ovako nešto ne čudi. Po potrebi, funkcije mogu da se postavljaju i uklanjaju sa palete, sve u zavisnosti od vaših potreba i načina upotrebe.

Ovde klasične sekcije s podešavanjima nema, jer uslove emulacije, rekosmo, definišete unapred i ukoliko želite da ih izmenite, moraćete da se vratite na početnu radnu formu. Isto tako, primetićete da Genymotion dolazi, praktično, bez instaliranih aplikacija, ali ni da Google Play Store nije dostupan po defaultu. Da biste to ispravili, moraćete da zatražite pomoć projekta Open GApps. Na svu sreću, to se obavlja veoma jednostavno, pa je za njihovo postavljanje u rad potrebno da mišem kliknete na ikonicu Open GApps na paleti alatki i nakon toga restartujete emulator.

Google Play Games Beta

Koliko je igranje igara namenjenih mobilnim uređajima na desktop mašinama popularno i koliko je hype uzeo maha, pokazuje i to da se u trku uključio i veliki Google. Njihov projekat Google Play Games (i.sk.rs/360076, 2,83 GB), uklapa se u standarde koji važe u žanru, a to znači da je obezbeđena odlična optimizacija kada je emulacija igara u pitanju, ali i da se dosta pažnje posvetilo tome da se igračima priušte odgovarajuće kontrole. Zbog toga, ali i činjenice da se projekat još uvek nalazi u Beta fazi razvoja, iz ovog emulatora nećete biti u prilici da pokrenete baš sve što vam bude palo na pamet, barem ne u meri u kojoj to omogućavaju konkurenti. Takođe, povremeno možete da naletite na probleme kada je upravljanje u pitanju, pa ćete metodom eksperimenta morati da utvrdite da li vam Google Play Games „završava posao” ili ne. Alternativno, možete da posetite zvaničnu prezentaciju projekta, jer su se iz Googlea potrudili da tamo dokumentuju koji su sve to naslovi kompatibilni sa njihovim rešenjem.

U celoj priči ne treba da se zaboravi na još jednu stvar, a to je da se kompatibilne igre dodatno optimizuju kako bi bilo moguće njihovo pokretanje pod emulatorom na PC-u. To se obavlja u saradnji sa autorima igara, ali ni to nije sve. Lepa stvar je to što igru koju ste započeli da igrate na PC-u možete da nastavite na mobilnom uređaju i obrnuto, naravno, tamo gde je to podržano. Projekat je, rekosmo, još uvek u Beta fazi, pa ga treba posmatrati i prihvatiti kao proof of concept, a ne kao gotovo rešenje. Osim uključene hardverske virtuelizacije, Google Play Games zahteva minimalno osam gigabajta radne memorije i procesor sa četiri jezgra, uz Windows 10 u verziji 2004. Kada je grafička kartica u pitanju, Intel UHD Graphics 630 ili ekvivalent navodi se kao apsolutni minimum.

Google Play Games je projekat koji odlazi korak dalje kada je implementacija koncepta „plejera” u pitanju. Ovde nema ni traga Android okruženju, već korisnički interfejs podseća na pojednostavljeni dashboard sa igračkih konzola, čiji je najvažniji zadatak prezentovanje dostupnog sadržaja. Uz nezaobilaznu funkciju Search, tu je i sekcija Library u kojoj se nalazi kompatibilni sadržaj koji ste ranije pokretali na ostalim uređajima. Podešavanja nema, baš kao što nema ni famozne vertikalne palete alatki, pa sve što treba da uradite po pronalaženju naslova koji želite da „zavrtite” jeste da mišem kliknete na taster Install.

Emulacija se pokreće u posebnom prozoru, a prikaz može da se razvuče preko celog ekrana, tako što ćete pritisnuti taster ‘F11’. „Overavanje” kombinacije tastera ‘Shift-Tab’ vodi vas do specijalnog menija iz kog možete da korigujete radnu rezoluciju, podesite jačinu zvuka, upoznate se s tasterima koji se koriste za upravljanje ili da izađete iz igre.

• • •

Bez obzira na to što se čini da se scena uskomešala, njom i dalje vladaju stari, dobro poznati igrači. Autorima je lajtmotiv da se korisnicima ponudi jednostavno pokretanje igara, uz što bolje performanse i što veću kompatibilnost. Generalno, u tome su gotovo svi uspeli. Sledeća stvar na kojoj se mnogo radilo je obezbeđivanje alternativnih metoda upravljanja, mahom, korišćenjem kombinacije tastatura-miš. Na ovom polju pomak je velik, iako bi možda jednostavnije bilo da se pažnja preusmeri na kontroler. Dobro, neke igre bi na ovaj način bilo teško igrati, a i ovde je u pitanju PC, pa...

BlueStacks se nameće kao favorit, naročito ukoliko ne hajete previše za propratni Android sadržaj. Emulator nudi veliku kompatibilnost, sjajne performanse i odličan sistem upravljanja. Guši ga to što autori nameću svoj sistem, koji se snažno oslanja na reklamni sadržaj. Podjednako kvalitetni su LDPlayer i NoxPlayer, koji nude i nešto više od pukog pokretanja igara, iako im je njihova emulacija primarni zadatak. Ovom drugom dajemo trunku prednosti, samo zbog toga što je vizuelno dopadljivije upakovan od konkurenta. Rame uz rame sa ovom trojkom je MuMu Player, koji se po organizaciji sadržaja nalazi između BlueStacksa i Player blizanaca. Vizuelno je podjednako impresivan, kompatibilnost i performanse mu nisu problem, a sa kontrolama ćete se nekako već snaći.

Postavka GameLoopa nam se uopšte nije dopala, a naročito to što je u pitanju ostvarenje koje se oslanja na zatvoren sistem i ne nudi puno toga van njega. S druge strane, donosi odličan kvalitet emulacije, pa ako baš ništa drugo ne bude od pomoći, eto rezerve. Google Play Games baštini slične principe, ali na manje nametljiv način. Beta faza razvoja sprečava nas da se o njemu detaljnije izjašnjavamo, ali svakako ćemo da pratimo dalji razvoj projekta.

Konačno, Genymotion je priča za sebe - ovaj emulator nije namenjen za puko pokretanje igara, već za testiranje Android okruženja, to jest, rada konkretnih aplikacija pod njegovim skutima. Odavde možete da pokrenete bilo koju verziju Androida, praznu, a onda da je biflate sadržajem kako vam to odgovara. Možete da izradite sijaset različitih početnih uslova testiranja i do mile volje aplikacije od interesa stavljate na muke.