Aleksandar ĐURIĆ

1. novembar 2022.

Ako ste raspoloženi za još jednu ultra-gothic 2D soulslike akcionu avanturu, evo predloga. Moonscars je sasvim korektan naslov, koji su, slutimo, stvarali masivni ljubitelji žanra koji su ponudili sopstvenu varijaciju na temu krvoliptajuće, teške borbe i kompleksno dizajniranih zamaka. Ipak, to ne znači da Moonscars nema puno autentičnog duha, kako u umetničkom stilu filozofski intonirane priče i specifične grafike nalik uljanom slikarstvu, tako i u pojedinim, svežim elementima gameplay mehanike. Najvažnije je to što su fundamenti igre na mestu, pre svega, tečno izvođenje „sočne” borbe.

Ratnica Grey Irma stvorena je od gline, u radionici vajara po imenu Zoran the Sculptor. Početak igre zatiče je na bojištu, ranjenu, na izmaku snage i sa delimičnom amnezijom. Glas u glavi govori joj da pronađe Zorana, koji će joj dati odgovore na pitanja koja je muče. Tako počinje prometejska pustolovina suočavanja sa sopstvenim tvorcem, na kraju koje će Grey Irma odgonetnuti prirodu svog postojanja. Na tom putu, susrećete likove koji će, mahom, govoriti u zagonetkama, dok objašnjavaju bizaran svet u kom su „clayborns”, maltene, istrebili ljudsku rasu i sada izgubivši razum bauljaju okolišem spremni da Irmu liše života. Neki od sporednih likova trajno će se nastaniti u bezbednoj zoni, Mould Workshopu.

U osnovi, Moonscars je mnogo više akcija, nego avantura. Iako su nivoi relativno složeni i sadrže puno otključavanja prečica, kao i sporadičnog sporednog lika i pripadajući quest, igra je prilično linearna, naročito jer je uvek dostupna jedna nova oblast za istraživanje. Akcija je zabavna i relativno brza. Pored osnovnog i „dopunjenog” (chargeovanog) napada mačem, Irma ima i sporija, heavy oružja, kao i magije. Manu za njihovo bacanje, koja je ujedno i jedini izvor lečenja, stičete seckanjem claybornsa. Jasno je da ovakva mehanika navodi na agresivan stil igranja, a igra zasija kada uđete u štos i naučite napade neprijatelja. Napadi su jasno „telegrafisani” i zadovoljstvo je izbegavati udarce oslanjajući se na dobri, stari dodge i pariranje, koje daje vremenski prozor od više nego dovoljno frejmova da često patosirate tog mrskog clayborna.

Igra ima i neke elemente koje, načelno, ne povezujemo sa ovim žanrom, već asociraju na roguelike naslove. Kad eliminišete dovoljno protivnika, birate između nekolicine bafova koji postoje u igri, a koji su na snazi dok ne poginete ili aktivirate ne bonfire, nego Dark Mirror. Heavy oružje u toku „partije” nosite samo jedno od ukupno četiri, a ako odaberete isto koje ste nosili u toku prethodne partije, ne dobijate bonus na manu ili zdravlje. Igra je otežana time što kad god poginete, „svet” ulazi u režim krvavog meseca i neprijatelji postaju jači, ali i ispuštaju više zlata. Način da isključite ovaj teži režim je kroz posebne predmete, ichor glands, koje ćete morati da nađete ili da ih farmujete.

Animacije pokreta i krvoprolića su glatke i izgledaju cool, a igra ima lep pixel-art koji evocira tragičnu atmosferu oronulog kraljevstva... na momente. Sve kvari znatan manjak raznovrsnosti pozadina i vizuelno unikatnih delova nivoa, koji pre izgledaju kao da su proceduralno generisani. Neprijatelja ima desetak, što je nedovoljan broj protivnika po satu ovakve igre (u ovom slučaju, igra traje desetak sati), naročito u odnosu na repere žanra (hajde da pomenemo nedovoljno poznati Blasphemous). Videćete skoro sve još kod polovine igre i svaki prati krajnje jednoličan obrazac ponašanja u borbi. I magija ima otprilike 10, međutim, možete da opremite samo dve magije, što je premalo, pogotovo jer će jedna uvek biti za razbijanje učestalih zidova koje samo tako možete da srušite. U trenutku pisanja teksta tu je i niz bagova i sitnijih manjkavosti, poput nepregledne mape, od kojih skoro sve može da se patchuje, ali zajedno odaje utisak blage nedovršenosti. Igra je zbrzana, što je šteta, imajući u vidu kvalitetnu osnovu, u kojoj može da se uživa.