Point & click avantura koju su pravili Nemci? Deder tu ček-listu, pa da vidimo šta imamo ovden. Dakle, generička i neinteresantna priča smeštena u fantazijsko okruženje? Check. Ubitačno nezanimljivi i prazni likovi? Check. Fetiš na vile, vilin-kraljevstva i ostalu vilin-galanteriju? Check. Odustvo duha i čudan nemački „humor”? Check. Loša i neprirodna glasovna gluma uparena sa apsolutno fenomenalnom grafikom? Check and check... Jedini kuriozitet koji se vezuje uz igru jeste bazična pripadnost The Dark Eye RPG-u / pen-and-paper sistemu pravila (koji je krasio odlične igre Realms of Arkania i Drakensang), koji nema mnogo smisla u nečemu što nije FRP i verovatno je tu samo kao mamac koji će bolje prodati igru.

Generička pričica o pogubljenom zlom proroku, koji na kraljevstva Aventurije šalje jata razjarenih gavranova kao prethodnicu svog ponovnog buđenja, ne donosi mnogo iznenađenja. Glavni lik igre je ukleti dječarac Geron, daroviti lovac na životinjske napasti, koga ostali stanovnici kapitola Andergasta mrze jer je u ranom detinjstvu proklet od strane pomenutog zloće i koji je sada, ironično, jedini koji može da mu stane na rep. Druga stvar koja ga izdvaja od ostalih derana sa blatnjave kaldrme jeste misteriozna telepatska moć lomljenja već napuklih, natrulih ili krtih stvari. Avantura njegovog, zev... života počinje nakon što upozna ništa manje maleroznu vilu Nuri, krucijalni deo slagalice u buđenju zla s početka pasusa (inače, obdarenu sposobnošću koja je potpuno suprotna od Geronove).

Nažalost, kao što pomenusmo u uvodu, Chains of Satinav se po pitanju scenarija, zapleta, „obrta”, likova i ostalog drži kao pijan plota svih mogućih fantazijskih konvencija i klišea. Možda nas je „Game of Thrones” u ovom smislu razmazio, ali je gotovo opipljivo da je ovo pisao i smišljao neko ko nije imao ni deset odsto kreativnog „modžoa” bradonje Martina (jer igra, barem nominalno, spada u tu neku nišu ozbiljnije i prljavije real fantazije). To ne bi bio toliki problem (priča se uvek može posmatrati i kao puko sredstvo za odmotavanje dalje, potencijalno zanimljive radnje) da likovi u igri nisu toliko ubitačno generički, nezanimljivi i gotovo androidni. Lako zaboravljivi susreti sa neharizmatičnim NPC-ovima, ni trunka šarma, nijedna zanimljiva intelektualna bravura ili lucidna replika, ništa. Šlag na tortu je glavni lik, koji i kad pokuša da bude dovitljiv i duhovit, „šale” izgovara sa ledenom nemačkom ozbiljnošću, dodatno podvlačeći osećaj da su likovi u Chains of Satinavu lišeni bilo kakve ljudske strasti ili uverljive motivacije da rade to što rade. Slikovito opisano, igra u ovom segmentu deluje kao uštogljeno vređanje gospode iz pretprošlog veka, koji jedni drugima upućuju mehaničke i beživotne psovke, plašeći se da skinu bele rukavice i zaprljaju ruke.

Osnovni gameplay je jednostavan i funkcionalan. Dvoklik na strelice za izlaz iz scene momentalno vas prebacuje na sledeći ekran, inventar je smešten u dnu ekranu i s njim se barata na standardan način, a čak je i pomenuta sposobnost lomljenja stvari pri ruci, to jest na točkiću miša. Zbog specifičnog vizuelnog stila gotovo se svi predmeti stapaju sa lokacijama, ali, s druge strane, pixel hunting u igri i nije previše izražen jer ćete većinu upotrebljivih predmeta lako uočavati (što svedoči o umešnosti grafičkih dizajnera). Mnogobrojni problemi lepo su osmišljeni i laki za rešavanje jednom kada ih provalite, što podseća na old school avanture, uz čestu potrebu da temeljno ispitate/iskombinujete predmete iz inventara, imate na umu specijalne veštine likova, i sporadično uključite i Nuri u rešenje kroz zahteve koje ćete joj iznositi tokom dijaloga.

Na svu sreću, bez obzira na pomenute mane i beživotnost scenarija i likova, glavna zvezda igre u startu preuzima inicijativu, prelazi u napad i nakon dva-tri dupla pasa izbija ispred protivničkog golmana. Grafička prezentacija naprosto je prelepa, uz opipljivu pažnju pri mukotrpnom kreiranju svakog posebnog ekrana u igri. Predivno skockane HD lokacije odišu izvrsno odrađenim koloritom, gomilom detalja i specifičnim izgledom koji gotovo da podseća na umetničke slike nekog zaboravljenog majstora (nalik na fantastične sinematike iz Annoa 1404, na primer). Sporadične diskretne animacijice ili minimalno paralaksno skrolovanje su u ovom slučaju zapravo plus, jer se sjajno uklapaju sa pomenutim vizuelnim stilom privlačne statičnosti. Isto važi i za „animacije” likova, koje su takođe svedene na svega nekoliko old school sprajtovskih promena, što čini da se sve neprimetno i dopadljivo stapa sa scenom. Nažalost, isto se ne može reći i za zvučnu obradu. Glasovi likova su previše ravni ili pak na momente napadno dramatični i usplahireni . Naročito lošu sublimaciju svega toga predstavlja glavni junak, koji se bezuspešno upinje da otrese jak nemački akcenat (svega navedenog pošteđeno je tek nekoliko likova, koji opet, kao što je ranije pomenuto, ne izgovaraju bogzna kako zanimljiv tekst). Muzika, na svu sreću, u velikoj meri vadi stvari sa nekoliko kvalitetnih ambijentalnih i/ili horskih tema.

Aleksandar DINIĆ