Da parafraziramo Obeliksa, njegova uzrečica „Baš su šašavi ti Rimljani Nemci” savršeno paše za pomenute evropske izdavače, koji sa konjskom upornošću pokušavaju da ubodu rasnu point & click avanturu koja će fanove ostaviti bez daha. Međutim, uporno padanje na ispitu sa zaključkom da blistava grafička prezentacija ne može da pokrije zjapeće rupetine u scenariju, karakterizaciji likova i usiljenom humoru (poslovično groznu glasovnu glumu da i ne pominjemo), u ovom slučaju, sa velikim olakšanjem i oduševljenjem, ostavljamo po strani. Od početnog sumnjičavog kušanja nove čorbe iz Daedalica, preko besmrtnog citata Bate Stojkovića „Ljudi, pa ovo i nije tako loše”, pa sve do intenzivnog samoštipanja da ovo slučajno ipak nije sanak pusti, na kraju možemo samo da uzviknemo: Wunderbar! U svim relevantnim kategorijama, Deponia opaljuje iz svih raspoloživih cevi i cilindara, indukujući megavate nostalgije u srcima avanturista koji su dugo čekali na ovako nešto.

Priča o planeti Deponiji sazdanoj od planina đubreta, čiji stanovnici sa čežnjom gledaju u izdignuti rajski tehnograd Elizijum i njegove stanovnike (blago ispirisana motivima iz „Vremeplova” H. Dž. Velsa i mange „Battle Angel Alita”, npr.), odlična je SF/vestern pozadina za gomilu luckastih likova i situacija. U ulozi ste Rufusa, mladog, sebičnog, maksimalno egocentričnog i po okolinu destruktivnog derana koji oduvek sanja o tome da pobegne iz svog nezavidnog okruženja na pomenuti Elizijum, a sve u potrazi za ocem koji ga je u ranom detinjstvu ostavio samog i nestao bez traga. Zaplet počinje kada Rufus, nesrećnom igrom slučajeva, uspeva da obori na Deponiju zgodnu pripadnicu elizijumske kaste, koju će zatim pokušati da sprovede do nadležnih vlasti i sebi konačno kupi ulaznicu za ultimativnu destinaciju. Stvari se, naravno, komplikuju iz minuta u minut, ne samo zbog činjenice da će pomenuta lepotica veći deo igre provesti u komatoznom stanju, već i zbog mnogo mračnijih motiva koji stoje iza pokušaja devojčinog verenika Kletusa da je vrati nazad, odnosno elizijumskih vlasti, koji svetu Deponije ne spremaju ništa dobro.

Svojim najvećim delom Deponia podseća na dobro podmazani švajcarski mehanizam koji besprekorno funkcioniše, terajući i najvećeg mrguda i cinika da se prepusti igri i razvuče kez od uveta do uveta. To je pre svega zasluga autora koji su uspeli da kreiraju glavni lik koji niti iritira niti izaziva dosadu i zevanje, što se često dešava u nemačkim igrama ovog tipa. Bez obzira na svoj karakter sebičnog vagabunda, Rufusa jednostavno morate voleti zbog gomile simpatičnih komentara koje će konstantno prosipati (velika zasluga za to ide voice over veteranu Keliju Šejlu koji mu pozajmljuje glas), zbog čega mnogo podseća na dalekog rođaka Gajbraša Tripvuda.

Izvrsni dijalozi puni vrcavog, sarkastičnog, ciničnog i svih drugih vrsta visokokaloričnog humora i satire, maštovito osmišljene nezgodacije u koje će glavni lik upadati, sjajno osmišljeni problemi i zagonetke, dopadljivo okruženje krcato interesantnim i sjajno karakterizovanim likovima, kao i svi prateći elementi gameplaya i tehnikalija igre pružaju retko viđenu nirvanu u žanru point & click avantura. I sledeći sloj točkića i oprugica u vidu igračkog interfejsa odrađen je maksimalno jednostavno i u isto vreme savršeno komforno. Tasterima miša upotrebljavate i pregledate predmete, dok se inventar poziva skrolom točkića, što je dobrodošla novina. Svaka operacija i zahvat koji vam padnu na pamet naprosto klize kao po loju i ne zamaraju ni desetinkom zapinjanja, učitavanja, smaranja sa pozivanjem/sklanjanjem inventara i slično.

Svi sastojci ove ukusne sarme krčkaju se u loncu perfektne stripske grafike i vanserijski odrađenog dizajna zvuka. Kolorit, detalji i kompozicija scena na stranu, kao i animacije likova kojima u prilog ide deficit sličica u sekundi (čime se pojačava pomenuti stripski look & feel igre), ali ono što neprestano oduševljava jesu male, simpatične grafičke zvrčke (način na koji glavni lik kombinuje predmete unutar inventara, gestikulacije i izrazi lica vas i vaših sagovornika, Rufusove kerefeke i izmotacije kada je neaktivan i slično). Ako je čulo vida i oguglalo na poslovično sjajne bravure grafičkih umetnika, zvučna obrada konačno obara sa nogu. Glasovna gluma svih učesnika apsolutno je besprekorna i na visini zadatka, te bez problema može da parira i najskupljim animiranim filmskim hitovima današnjice. Odlične muzičke deonice savršeno se stapaju sa ambijentom i specifičnim okruženjem (poslušajte samo te pesme između poglavlja, dražesno) i prava je šteta što ih nema više.

Kako ništa, nažalost, nije savršeno, ni Deponia nije operisana od svega dva problematična momenta, koji ne kvare više nego pozitivan utisak. Prvi se tiče sporadičnog trokiranja grafike (u vidu nestanka ili totalnog zamračivanja pojedinih elemenata i likova u sceni, što se rešava ponovnim pokretanjem igre), a drugi se odnosi na pomalo nezgrapno odrađeno finale koje ostavlja donekle gnjili ukus u ustima. Bez obzira na to, dilema da li je Deponia obavezno igračko štivo slična je nedoumici nekog obožavaoca Betmena oko toga da li se u ovom trenutku daje nešto zanimljivo u bioskopima.

Aleksandar DINIĆ