Odavno nismo igrali avanturu koja u tolikoj meri podseća na klasike žanra iz sredine devedesetih godina. Resonance ima sve – simpatičnu grafiku niske rezolucije, klasično point & click izvođenje, odlične zagonetke, relativno neudoban upravljački interfejs, kao i odsustvo omraženog DRM-a. Da nema nahsinhronizacije, igra bi lako mogla da prođe kao naslov iz zlatnog doba avantura.

Izuzetno interesantnu priču o četvoro stranaca koji će se igrom slučaja naći na zajedničkom zadatku nakon revolucionarnog naučnog otkrića beskonačnog izvora energije, kvari velika naivnost scenarija u pojedinim momentima. Kad se igra već bavi ozbiljnim temama – pitanjima ljudskih sloboda i mesta pojedinca u savremenoj državi koja, prisvajajući atribute totalitarizma, ostaje skrivena iza maske demokratije i zaglušujućeg šuma masovnih medija, scenaristi su morali da ulože više truda kako sve to ne bi ličilo na petparačke političke trilere iz sedamdesetih godina prošlog veka. Ovako, moraćete da zažmurite na oba oka i napravite mali leap of faith kako biste potpuno uživali u igri. Istini za volju, scenario na drugoj ravni – ličnim pričama i istoriji četvoro protagonista – funkcioniše bolje i deluje mnogo uverljivije, iako je kroz priču provučeno dosta klišea vezanih za arhetipove glavnih junaka (cinični, očvrsli policajac naspram nesigurnog geek naučnika).

Sa čisto avanturističke strane, Resonance nudi pravo uživanje. Problemi s kojima ćete se susretati su logični, dobro uklopljeni u priču i težinski sjajno izbalansirani. Posebno oduševljava struktura problema, koja je usko povezana sa izukrštanim prošlostima junaka. Ovo rešenje nametnulo je potrebu za interakcijom između likova koje vodite, što je razvojni tim Wadjeteye Games (tvorci fenomenalnog Gemini Ruea) rešio na vrlo elegantan način, ubacujući i sećanje glavnih likova kojim možete manipulisati, što unosi male promene u ustaljeni svet avantura.

Mogućnost neograničene interakcije sa okolinom posredno stvara osećaj slobode u dijalozima, pa čak i nelinearnosti, iako od nje, naravno, nema ni traga. Pored standardnog inventara, svaki lik poseduje i kratkoročno i dugoročno pamćenje, koje možete koristiti prilikom rešavanja problema. Štaviše, radi uspešne upotrebe ovih opcija, poželjno je preći kratak tutorijal kako ne biste došli u situaciju da se zaglavite u vremenski ograničenoj sekvenci na samom startu igre, poput vašeg izveštača koji je nekoliko minuta ranije prezrivo frknuo videvši opciju za tutorijal u uvodnom meniju igre. Svaki od predmeta na koji naiđete možete prevući u kratkoročno pamćenje i iskoristiti kao dijalošku opciju prilikom razgovora. Ovo rešenje bolje funkcioniše na papiru nego u igri, jer postaje pomalo dosadno nakon nekoliko sati igranja. U kratkoročnu memoriju instinktivno ćete prevući svaki predmet na koji naiđete, prateći filozofiju hrčka kao osnovno pravilo point & click avanturista. Vremenom će vam padajući meni s leve strane ekrana postati pretrpan nepotrebnim predmetima.

Pojedine deonice mogu se preći samo sa određenim likovima, što dodaje novu ravan složenosti problema (policajac će imati pristup određenim lokacijama, za razliku od novinara ili naučnika). Dugoročno pamćenje, koje se skriptovano aktivira u određenim momentima, možete „deliti” između likova ukoliko se nalaze na istoj lokaciji, što je od važnosti za rešavanje određenih složenijih problema.

Vizuelno, igra najviše podseća na novije verzije SCUMM endžina – da li je retro izgled bio svesna odluka razvojnog tima ili su bili ograničeni budžetom, ostaje nam da nagađamo, ali pikselizovano okruženje deluje kao najbolja prezentacija za ovakvu vrstu igre. Prelepe, ručno crtane pozadine i fenomenalan, noir dizajn fiktivnog Aventine Cityja doći će do izražaja samo ukoliko igru pokrenete u windowed modu, što je i naša preporuka. Razvlačenjem malog broja piksela (1280 x 960, kao najviša rezolucija koju igra podržava) preko full HD monitora nećete dobiti ni na kvalitetu grafike ni na preglednosti.

Svi dijalozi u igri su sinhronizovani. Iako kvalitet glasovne glume nije na zavidnom nivou, treba imati u vidu to da se radi o čistokrvnom indie naslovu, kao i o činjenici da je nedostatak sinhronizacije često prvi kompromis koji prave nezavisni razvojni timovi prilikom stvaranja avantura. Muzička podloga je vrhunska.

Kao i svi dobri naslovi, Resonance je kao celina bolji od svojih sastavnih delova. Dobar osećaj koji igra pruža ne može se pripisati nijednom pojedinačnom aspektu, a dobar utisak neće pokvariti ni nekoliko evidentnih propusta – jednostavno, igra je natopljena old school šmekom i ostaje nam samo da vam je od srca preporučimo.

Vukašin STIJOVIĆ