Osim Valveovog Team Fortressa 2, na pamet nam ne pada nijedna mutiplayer f2p pucačina u koju bi vredelo uložiti novac i vreme, koje je takođe novac. Takve igre dolaze u dva klasična modaliteta: kao (mnogostruko) jadnija pastorčad svoje slavne braće koja se plaćaju, što je slučaj sa Battlefieldom Play4Free, ili kao anonimni proizvod anonimnog studija koji nema resurse ni znanja da se takmiči sa big bojsima. Igara klase B ima kao kusih pasa, i nećete ostati bitno prikraćeni ako njihovu kompletnu egzistenciju ignorišete sa indignacijom, kao Ser.

Kada gigant poput Ubisofta obznani svoj trijumfalni ulazak u f2p arenu, pa se još seti da lansira paket beta ključeva u gladna novinarska usta, to je svakako razlog za detaljan osvrt, seciranje i postoperativnu analizu. Na prvi pogled, Ghost Recon Online je ambiciozan, budžetan naslov, koji hrabro eksperimentiše u nekoliko sfera, svesno pokušavajući da napravi otklon od klasičnog multiplayer pucačkog obrasca. Na drugi pogled, igra deluje neizbalansirano, a za neke od hrabrih ideja ispostavlja se da nisu dobro promišljene pre nego što su implementirane u igru.

Ghost Recon Online je futuristička, klasna, cover-based multiplayer pucačina u trećem licu, koja egzistira u istom univerzumu kao i Ghost Recon: Future Soldier. Beta verzija koju smo testirali sadržavala je samo varijacije na temu conquest mapa, tako da nismo isprobali ostatak multiplayer modova, niti smo sigurni koji će od njih biti implementirani i u kojoj formi. Ono što GRO izdvaja od sličnih igara jesu futuristički gedžeti i specijalke, kao i automatsko međusobno „bafovanje” članova istog tima koji nastupaju i ratuju u blizini jedan drugog. Znači, igrači koji se drže zajedno imaće nekoliko bitnih bonusa (manje trzaj oružja tokom paljbe, veća preciznost i slično), uz mogućnost da đuture uživaju plodove defanzivne ili ofanzivne specijalke koji jedan od njih aktivira. Stvar koja nam se najviše dopala je odlično rešena cover mehanika – hvatanje zaklona iz bilo koje pozicije, uletanje u njega iz sprinta i mogućnost za provirivanje i nišanjenje sa i bez zuma na optički nišan/mušicu rešeno je bolje nego u bilo kojoj drugoj igri.

Prvu i najkrupniju zamerku GRO deli sa Battlefieldom Play4Free – za multiplayer meč se prijavljujete sa određenom klasom, bez mogućnosti da je promenite kada meč počne. Problem nije tako drastičan kao u BFP4F jer u igri nema vozila (znači, niste bespomoćni ako niste inženjer bez raketnog bacača), ali zna da bude akutan u svim dinamičnim modovima ako na jednoj strani ima previše snajperista. Tokom testiranja bete, X puta smo iskusili transformaciju brzog, frenetičnog meča u kilavo, poziciono ratovanje, i to najčešće na conquest modovima, kada ekipi koja se brani ostane samo jedna odbrambena lokacija. Potisnuti su na poslednju, jer je igra mečmejkovala previše snajpera (znači, ne mogu da sporovedu uspešan napad), a protivnik ih ne može odglaviti i partiju završiti jer, pogađate, nije lako dislocirati špalir snajperista u ležećoj poziciji koji se kriju iza metalnih kontejnera.

Drugi bitan i sa prethodnim povezan problem je previše jednostavan dizajn nivoa, koji na svim ciljno orijentisanim mapama najčešće imaju jedan glavni i jedan zaobilazni pravac nastupanja, sa obiljem brisanog prostora koji igrače motiviše na kampovanje, pogotovo u ulozi snajperiste. U Ghost Recon Onlineu nikada nećete dobiti priliku da nekoga genijalno zeznete tako što ćete doći iz potpuno neočekivanog pravca i napuniti ga olovom. Zao jezik mogao bi reći da nas je raskoš Battlefielda 3 pokvarila u toj meri da od svake igre očekujemo arhitektonsko-terenska čuda, ali, realno gledano, GRO mape su dizajnirane amaterski.

Treći vrlo krupan propust tiče se same srži dizajna igre. Insistiranje na udruživanju, kooperaciji i koordinaciji među nasumično sakupljenim igračima je plemenita, ali na propast osuđena ideja. Iako igra ima VOIP modul, iako su svi igrači svesni toga da bonusi koje daju jedni drugima nisu beznačajni, iako jedan dobro tempirani AEGIS štit specijaliste od metaka može da zaštiti kompletan tim u nastupanju, ljude koji nisu članovi multiplayer klana i koji nisu navikli da igraju zajedno ne možete naterati na saradnju, period!

Free2play aspekt igre, barem na početku, nije preterano dominantan, jer normalnim igranjem stičete sasvim dovoljno valute za kupovinu jačeg naoružanja. Ne znamo kako se situacija razvija oko tridesetog ili viših levela, ali stvar koja nam se nije dopala je potreba za kupovinom „consumablesa”, u koji spadaju i ručne granate. Nekako nam se čini da igra u kojoj kašikare nisu fraj nije ona u čije akcije na berzi ima smisla investirati ušteđevinu.

Miodrag KUZMANOVIĆ