Mnogo više od bilo koje igre u novijoj istoriji, Spec Ops: The Line zaslužuje da bude pretočen u knjigu. Time bi se zatvorio krug inspiracije star 110 godina, a započet romanom „Srce tame” engleskog autora Džosefa Konrada, koji je 1979. evoluirao u najbolji (anti)ratni film svih vremena, Kopolinu „Apolalipsu danas”.

Spec Ops: The Line je ekstremno hrabar narativni eksperiment, koji nosi masku hodnik-pucačine u trećem licu. Put u pakao popločan je dobrim namerama, osnovna je poruka igre, opcrtana i provučena kroz moderan kontekst američkog vojnog angažmana na Bliskom istoku. Srce tame u igri je Dubai, grad-emirat, koji je doživeo prirodnu katastrofu apokaliptičnih razmera – peščane oluje, povremeni deranžman uobičajen za grad koji je nikao usred pustinje, eksponencijalno su eskalirale i život učinile nemogućim. Vladajuća familija ignorisala je problem dok nije postao toliko akutan da je evakuacija grada postala nemoguća. Odsečenim i očajnim civilima koje je izdao emir, a ignoriše ih i međunarodna zajednica, u pomoć pristiže pukovnik američke vojske Džon Konrad, koji je uprkos naređenjima odlučio da sebe i svoju jedinicu, u procesu povlačenja iz Avganistana, preusmeri u Dubai i pokuša da pomogne u evakuaciji civila. Peščani zid koji je prekrio region odsekao je radio-komunikaciju, onemogućio satelitsko i izviđanje iz vazduha, stvarajući idealne uslove za neometano krčkanje jednog neviđenog košmara.

Nakon tri meseca neizvesnosti, radio-tišinu prekida automatska radio-transmisija sa oboda peščanog zida. Glas pukovnika Konrada obaveštava da evakuacija nije uspela i da žrtava ima previše... Umesto slanja full-scale vojne ekspedicije u potragu za Konradom i njegovom jedinicom, komanda šalje tročlanu Delta force izvidnicu, praveći fatalnu grešku pri izboru njenog komandira. Kapetan Martin Voker je bivši Konradov pulen koji pukovniku duguje život, osoba koja nema nameru da ovlaš onjuši ivicu zakopanog Dubaija, već je odlučna da preore nebo i zemlju u potrazi za bivšim mentorom...

Kapetan Voker i ekipa zatiču situaciju koja se ne može objasniti ni demonskim koktelom izolacije, prirodne katastrofe i nedostatka vode i hrane. Konradov 33. bataljon drži Dubai i njegove stanovnike u gvozdenoj šaci vojne uprave, kontrolišući distribuciju vode civilima i sprovodeći drakonske kazne za svako kršenje discipline. Lokalni kontingent CIA, potpomognut odmetnutim elementima 33. bataljona i naoružanim civilima, vodi gerilski rat protiv Konrada i snaga pod njegovom komandom. U pokušaju da razmrse situaciju, Voker i ekipa postaju treći faktor koji ruinirani grad prebacuje preko ivice katastrofe... Američka hobotnica zaratila je sama sa sobom, koristeći civile kao tupo oruđe za tuču između ekstremiteta, sa vama u ulozi ključnog pipka namenjenog pružanju coup-de-gracea.

Kada zgulite „šok-vrednosni” fakat da tokom igre u ulozi američkog vojnika ubijate druge američke vojnike, dobićete igru koja na inteligentan, plauzabilan način dočarava koliziju čoveka, prirode, sile i ludila, ne libeći se da vam u facu servira plodove ovih nesvetih kopulacija – mrtve civile, apsolutno beznađe i protagonistu koji linearno i progresivno gubi komad po komad razuma s početkom svakog novog poglavlja.

Želju da se opis igre pretvori u filozofski traktat suzbijamo isključivo zbog prevencije spoliera. U kontekstu svega rečenog, neko bi možda pomislio da su pucačka mehanika, grafika, engine i ostale standardno bitne tehnikalije u ovom slučaju efemeran faktor, koji stoji u dubokoj senci fascinatnog zapleta. I da i ne. Ovo je ipak igra koja vas stazom motorike, hvatanja zaklona, pucanja i bacanja bombi zabavlja, vodi i usmerava na način na koji to hodnik-pucačine nalik CoDou standardno rade. Čisto mehanički gledano, igra se nimalo ne razlikuje od drugih šutera urađenih u Unreal 3 engineu – kombinacija enterijera i eksterijera, skriptovanih borbi sa protivnicima bez inteligencije i povremenim autosejv čekpointima ne zahteva niti zaslužuje neki dublji komentar... Pre izlaska igre provlačila se teza da će nepredvidivi pesak biti značajan taktički faktor, ali povremene oluje i smanjena vidljivost 100 odsto su skriptovani i u gameplay kontekstu savršeno beznačajni. Van konteksta moćne poruke, ovo bi bio sasvim prosečan šuter koji biste zaboravili nekoliko sekundi posle padanja finalne klape.

Spec Ops: The Line ima nekoliko mogućih krajeva, sa račvanjima i izborima koje ćete dobiti u poslednjem, 15. poglavlju igre. Svaki kraj, svaki zaključak koji vam se servira ili koji sami ekstrapolirate iz multiepiloga ima samo jednu poentu: kristalno jasnu kritiku ideje da se ikome može pomoći silom i protiv njegove volje. (Američki) autori igre na odličan način su ilustrovali duboku polarizaciju američkog društva, kreirajući igru koja uzima vazduh, zaleće se i silovito pljuje na ideju i praksu vojnog intervencionizma i mesijanski kompleks imperije na zalasku. Za jedan komercijalan naslov koji se prodaje na Steamu, ima timski multiplayer i namenjen je zabavi, ovo je epohalno dostignuće. This is the end, beautiful friend...

Miodrag KUZMANOVIĆ