Posle niza freeware avantura u stilu Samorosta/Botanikule, američka firma ClickShake Games, koju predvodi Džej Zibart, poznatiji kao Zeebarf, odlučila je da zaplovi ozbiljnijim vodama. Flashforward godinu dana kasnije, i pred nama su Balade Rimusa.

Ako ste igrali Several Journeys of Reemus, besplatne samorostolike avanture, verovatno ste zaključili da su za svoj cenovni rang prilično dobre. Međutim, pošto je Zeebarf sada u ligi sa velikim momcima, očekivanja javnosti su porasla. Premda je prilično zabavan, When the Bed Bites nije ništa epohalno, što ipak nije razlog da ga ne odigrate, jer ima simpatičnu priču i veoma zabavne zagonetke.

Balade Rimusa su u svakom pogledu logična nadgradnja ranijih besplatnih nastavaka. Od klona Samorosta, igra je prerasla u mnogo tradicionalniju, a samim tim i kompleksniju avanturu, s tim što je i dalje ostala u casual domenu – nema kombinovanja predmeta i sve zagonetke su prilično lake. Nismo se nijednom toliko zaglavili da smo morali da se udaljimo od kompjutera kako bismo razbistrili glavu. Međutim, ne morate to da shvatite kao nešto loše, pošto su zagonetke stvarno zabavne za rešavanje. Uglavnom su inventarske te, iako prate cartoon logic, zapravo su veoma logične i lišene priglupih rešenja. Kad ih ima, „logičke” zagonetke su super jer su originalne, pa svaka predstavlja novu, slasnu hranu za mozak.

Inventarske zagonetke Rimusa svidele su nam se više od onih viđenih u konkurentskim avanturama baš zbog toga što nisu mnogo teške. Pokušavajući da naprave dobre glavolomke, autori ovakvih igara vrlo često umeju da preteraju. Posledica toga su odveć naporne, previše kompleksne inventarske zagonetke, koje često baš i nemaju mnogo smisla, pa nepotrebno i na duže staze odvraćaju pažnju od priče. Dok provalite šta je pesnik hteo da kaže (a nije) tom i tom zagonetkom, priča je već izgubila svoj tok. Ipak, Balade Rimusa uspešno izbegavaju sve te zamke.

S druge strane, priča i nije baš toliko dobra. Urađena je u stilu romana o Discworldu. Dakle, u pitanju je komedija smeštena u iščašeni fantazijski svet, ispresecan paralelama iz stvarnog života. Znate kako se u romanima o Discworldu opisuje nastanak bioskopa, policije i drugih političkih i kulturnih ustanova? E, u Baladama Rimusa, na primer, postoji scena u kojoj sumnjivi prodavac prodaje krevet, koji je isti kao onaj običan, samo je napunjen najboljom vodom iz začaranih močvara Apnije, na šta ushićena masa reaguje mešavinom oduševljenja i šoka.

Priča prati Rimusa, nesuđenog heroja, i njegovog sidekicka, ljubičastog medveda Lijama, u glasovnom tumačenju Zeebarfa. Rimus se bavi istrebljivanjem insekata, što je u jednom fantazijskom svetu prilično opasan posao (ne znamo ni za jedan fantazijski rolplej u kojem nema Venomous Spidersa ili Giant Beetlebugsa). Na početku igre Rimus uspeva da savlada neke insekte, što je, prema njegovim merilima, podvig vredan balade. Međutim, krevet lokalnog krčmara se pokvario pa dotični ne može da služi pivo, ergo, ljudi imaju pametnija posla od slušanja nekakve balade. Rimus zato popravlja krevet, ali u tom procesu izaziva <spoiler>, što znači da će morati da se bakće sa <spoilerom>. Taj začarani krug „jedan problem rešen, pojavio se još veći” čini okosnicu fabule i loopuje se do kraja igre. U pogledu strukture zapleta, Balade Rimusa nisu film nego serija, što je kul zato što je drugačije.

Međutim, ta serija zaista nije ništa posebno. Iako povremeno ima dobrih fora, iako je koliko-toliko zabavna za praćenje pošto nikad nije iritantna, igra ipak nije smehotresna. Veliki udeo u tome ima i glasovna gluma, koja takođe nije ništa posebno. Nije ni čudo što se u skupim animiranim filmovima po pravilu pojavljuju slavne holivudske face iz sveta komedije – delivery je podjednako bitan kao i sama fora. A delivery je u Baladama Rimusa prilično mlak. Doduše, viđali smo i mnogo gore pokušaje humora – Rimusova varijanta je barem simpatična.

Međutim, to i nije najveći problem. Nama su najviše smetali nedefinisanost i totalna površnost likova. Rimus je nešto razrađeniji od ostatka ekipe, ali je ipak skroz nezanimljiv – maltene nema ničega što bi ga izdvojilo (pored toga što liči na Harisa Džinovića bez marame). On je navodno glup, a Lijam je pametan, što bi trebalo da bude generator humora. Međutim, niti je Rimus toliko glup, niti je Lijam toliko pametan – samo rešavaju zagonetke na drugačiji način, bez imalo verbalnog konflikta, koji bi verovatno bio smešan u stilu Crne Guje i Boldrika.

Na kraju balade, When the Bed Bites je vrlo zabavna igra, ali ima samo simpatičnu i u krajnoj liniji zaboravljivu priču. Uprkos tome, mislimo da će vam se svideti, naravno pod uslovom da volite da rešavate zagonetke.

Aleksandar ĐURIĆ