Holmarkove serije o Kralju Majmunu („The Lost Empire: The Legend of the Monkey King”) koja se godinama besomučno vrtela na domaćim kablovskim kanalima sećamo se kao tečnog užasa koji je iz face i dela ubogog Tomasa Gibsona isisao sve simpatije stečene sitkomom „Darma i Greg”. Stepen vampirskog skepticizma kojim smo pristupili kušanju sledećeg dela okvirno zasnovanog na „Putovanju na Zapad”, pola eona starom kineskom epu koji je podložan vesternizaciji koliko i azijatska Srbija, bio je sve samo ne zanemarljiv.

Nakon petnaest minuta igre očnjaci su se sami uvukli u ležišta. Da li je moguće da je ovo toliko kul koliko izgleda na prvi pogled? Oh yessir! Enslaved: Odyssey to the West, postapokaliptična arkadna avantura/road movie je igra šištećeg šmeka, nalik na čajnik ostavljen iznad ognjišta iz kog konstantno kulja vrela para dobre priče, ubedljivih likova i predivnih visti Njujorka zaraslog u stoletni korov. Malo googlanja, i spadoše kukuljice sa glava krivaca za dobar utisak: britanski scenarista Aleks Garland, pisac romana „The Beach” (po kom je snimljen film sa L. di Kapriom), scenarista filmova „28 dana kasnije” i „Sunshine”, radio je pod dirigentskom palicom samog Smeagola! Endi Serkis, poznatiji kao Golum iz LotR filmova, pored režije odgovoran je i za motion capture glavnog junaka, postapokaliptičnog akrobate/fajtera koji se odaziva na ime Majmun.

Sto pedeset godina u budućnosti, civilizacija kakvu poznajemo samo je dalek san u svesti malobrojnih ostataka čovečanstva prisiljenih na hvatanje u koštac sa preživelim delom arsenala koji je uništio svet. Borbeni roboti, automatizovani relikt zaboravljene ratne kataklizme, bauljaju krajolikom i urbanim sredinama koje priroda uveliko uzima pod svoje. Naš junak Majmun i devojčurak po imenu Tripitaka (in short, Trip) uspevaju, svako na svoj način, da uteknu iz transportera koji prevozi ljudsko roblje obarajući ga iznad ruševina drevnog Njujorka. Na Majmunovu besvesnu glavu Trip montira hakovanu robotsku bandanu, efektivno ga stavljajući pred svršen čin: ili će joj pomoći da prevali nekoliko stotina kilometara do komune iz koje je prvobitno uhvaćena, ili će ga usmrtiti elektrošokom u mozak... Majmun postaje ogorčeni, maksimalno nevoljni mišić, a Trip prestravljeni, ali odlučni mozak operacije preživljavanja i dugog marša ka sigurnosti.

Iako vam možda zvuči kao timski naslov tipa Army of Two, Enslaved se zasniva na vođenju isključivo jednog lika. Tokom kompletne igre vodićete Majmuna, mlatiti se sa mehaničkim napastima, navigati kroz jednostavne platformske lavirinte i, u globalu, štiti krhku Trip i krčiti put za nju. Njen doprinos zajedničkom boljitku kampanjski je skriptovan (skeniranje pretnji u okruženju i pomoć pri navigaciji), uz aktivnu mogućnost za upotrebu holografskog mamca koji ćete koristiti pri pretrčavanju brisanog prostora koji čuvaju turele ili roboti opremljeni daljinskim naoružanjem. Takođe, Trip vam omogućava da nadogradite borbene sposobnosti, liniju zdravlja, snagu štita i ostale atribute, što Enslavedu daje i (vrlo) lagani RPG momenat. Mehanički elementi igre maksimalno su jednostavni, svodeći je na glatki borbeni platformer u kojem vas ponekad čeka neki jednostavan terenski puzzle koji otvara put za dalje. Borba štapom i dekapitacija robota tokom većeg dela igre biće prelake za ukus iole iskusnog igrača i stavljaju vas tek na kraju pred izazove koji će vas naterati da cenite njen specifični ritam i fluidnost.

Kao što smo više puta naglasili, osnovna vrednost igre je priča, a pre svega evolucija odnosa dvoje protagonista, koji od otvorenog, sarkastičnog antagonizma prerasta u požrtvovanost. Nespretni novinarski jezik, opisni pridevi i parabole nepodesni su za realno dočaravanje kompleksne mešavine intenziteta i suptilnosti koja obasjava svaku rečenicu i cut-scene igre. Reći ćemo samo to da je igru, u ovom aspektu, mnogo umesnije porediti sa filmovima kalibra „Midnight Run” nego sa modernim ostvarenjima nalik „Bounty Hunteru” (Dženifer Aniston/Ričard Batler).

Ovoliko superlativa, a ocena u visokoj vrlo dobroj, ali ne über odličnoj kategoriji? Pre svega, igra pati od delimičnog „splas” efekta koji dominira sredinom: nakon postapokaliptičnog Njujorka koji kvalitetom izuva iz cipela, a pre antiklimaktičnog kraja u *censored* inspirisanog stripom „Druna”, igra će vas šetati kroz nekoliko nivoa koji odaju utisak pukog fillera koji služi da prolongira trajanje igre. Dalje, boss fajtovi su sve samo ne izazovno/inspirativni, i većina njih se (robotski pas, na primer) može kompletirati jeftinom kombinacijom ošamućujućih zraka i premlaćivanja štapom. Naposletku, neki bi igri zamerili i globalno odsustvo izazova koje se ogleda u rigidnim, sigurnim akrobacijama koje ne omogućavaju eksperimentisanje, ali ni padanje usled pogrešne procene. Igra je laka, skakanje je bezbedno, što se nikako neće dopasti igračima koji su platformske veštine brusili uz pomoć Lare Croft i Princa od Persije, ali će naići na odobravanje onih koji shvataju da su osnovne vrednosti igre glatki flow i neprekinuta harmonija akcije i naracije. Konstantno učitavanje čekpointa ovde bi bilo nekako neprirodno.

Miodrag KUZMANOVIĆ