Do trenutka kada nam je Zek Snajder svojim rimejkom „Zore mrtvaca” otvorio oči, pojam brzog, atletski agresivnog zombija delovao je kao svetogrđe. Da li zombi treba da bude spor da bi bio jeziv? Izgleda da ne. Udobni kliše Romerovog andeda, koji se vuče kao crevo u potrazi za moždanim nutrijentom, nakon nekoliko stotina godina filmske eksploatacije više se nije činio kao plauzabilna podloga za podizanje pulsa publici. Istu logiku sledio je Valveov Left 4 Dead, kooperativna pucačina koja je sveža stremljenja zombi mislilaca kapitalizovala u interaktivnoj formi. Činilo se da su (ne)mrtvi permanentno ubrzani, i da povratka na staro nema...

Ili ga ipak u izvesnoj meri i ima? Capcomovi nastavci Dead Risinga, kao i najnoviji Resident Evil dokazuju da u suvoj drenovini još ima malo esencije koja se može iscediti i od nje napraviti otrovan zombi sok u kojem podjednako mogu uživati nostalgičari i ljubitelji inovacije.

Glavni protagonista Dead Risinga 2 je Čak Grin, nekadašnji motokros šampion koji je spao na učestvovanje u realiti šou koncipiranom oko uništavanja zombija motociklima na čiju su šasiju montirana sečiva i motorne testere. Zašto bi bilo ko pravio budalu od sebe na ovaj nadasve rizičan način? Zato što mu treba novac: njegovu ćerku Kejt od zlehude zombi sudbine spasava samo „zombrex”, skupi medikament koji kod ujedenih žrtava privremeno blokira zombi virus. Ideja o brzoj zaradi pada u vodu kada zombije-takmičare neko oslobodi, nakon čega promptno dolazi do zombifikacije TV studija, a malo kasnije i čitavog Fortune Citya, nove prestonice kocke koja je zamenila uništeni Las Vegas. Kejti i Čak beže u sklonište, polažući nade u dolazak vojske koja bi ih izbavila iz okruženja.

Mehanički gledano, igra se nimalo ne razlikuje od prvog, Xbox 360 ekskluzivnog dela. Kombinacija survival horrora i sandboxa, vremenski limit do kraja igre (72 sata), obavezne i opcione misije koje takođe imaju „temporalni aspekt” (aktiviraju se u određeni sat i traju neko vreme), hiljade zombija koje možete (a ne morate) uništavati gotovo svakim tupim i oštrim predmetom koji postoji u igri... Konceptu je dodata jedna extra „preša” u vidu potrebe za nalaženjem „zombrex” doza, koje vaša kći treba da primi svakog jutra između sedam i osam sati, a za koje ćete prevrtati svaki kamen i slot mašinu u kockarskoj metropoli. Čak Grin nema mogućnost škljocanja fotoaparatom zarad sticanja iskustvenih poena, ali je odsecanje ovog mikroelementa gameplay mehanike više nego kompenzovano uvođenjem opcije za kreiranje kombinovanog, ad-hoc naoružanja. Bejzbol palicu i eksere kombinovaćete u improvizovani topuz; dijamante i baterijsku lampu u svetlosnu sablju; kantu i bušilicu u „instakill” kacigu; rakete za vatromet i olovnu cev u raketni lanser; pištolj na vodu i kanister benzina u bacač plamena; invalidska kolica i automatsku pušku u tzv. Blitzkrieg borbeno vozilo... Kombinacija ima nekoliko desetina, a možete ih naučiti eksperimentisanjem, napredovanjem po nivoima ili ispitivanjem pojedinih objekata u okruženju. Pored toga što traju mnogo duže nego oružja koja nalazite na sve strane, upotreba ovih „custom” primeraka daje mnogo više iskustvenih poena po jedinici mere umlaćenog zombija. Motivacija je jasna – kombinuj i ubijaj, levelovaćeš brže i igra će ti biti lakša.

Slaba profitabilnost prebacivanja konzolnih hitova na PC platformu najčešće uzrokuje pojavu „jedan kroz jedan” portova koji ni u najmanjoj meri nisu optimizovani za nekoliko puta jači hardver. U slučaju Dead Risinga 2, ovaj trend ovaploćuje se u potrebi za stalnim učitavanjem: svaki put kada zakoračite kroz vrata ili na neki drugi način promenite enterijer, sledi vam loading screen. Ova arhaična glupost, neophodna kod konzola sa 256 MB RAM-a, nerviraće svakog PC entuzijastu sa dovoljno memorije za teoretsko i praktično keširanje kompletne igre. Ostatak tehničkih karakteristika je, osim mogućnosti za igranje u proizvoljnoj rezoluciji, identičan sa Xbox 360 verzijom. Naravno, potreba za hardverom koji mnogostruko nadmašuje vizuelni kvalitet igre se podrazumeva, što je bolest od koje pate skoro sve multiplatformske igre koje nisu bazirane na unifikovanoj tehnologiji Unreal enginea 3. Neoptimizacijo, ime ti je Dead Rising 2!

Naš najveći problem sa igrom upravo je stvar zbog koje je određeni broj igrača ceni – frka. Igra vas sve vreme baca u frku uzrokovanu vremenskim limitima za misije, spasavanje preživelih i nalaženje „zombrex” doza za vašu ćerkicu: novi zadaci vam često iskaču u vidno polje, najčešće u trenutku kada ste do guše u zombi izlučevinama, probijajući se kroz masu na drugom kraju mape. Ako spadate u igrača-perfekcionistu koji u RPG igrama, na primer, čisti svaki quest do poslednjeg, sve vreme ćete se osećati nelagodno jer će vam stalno neko umirati, terajući vas na vapaj: „Aman, ne postizavam, bre, o’ladi malo igro mori!” Preduslov za uživanje u igri je, dakle, individualna sposobnost da iskulirate, kombinovana sa googlanjem lokacija na kojima se može naći „zombrex”. Nemogućnost kompletiranja kampanje (nakon dva dana igranja) usled vremenski kasnog sejva koji je onemogućio nalaženje leka za dete uzrokovala je nasilnu smrt skoro novog laserskog miša.

Miodrag KUZMANOVIĆ