Sočno voće na trpezi, šareni tepih od lišća pred kućom, sladunjavi miris sagorelog drveta u vazduhu... Jesen je stigla, a sa njom i ustaljeni tandem fudbalskih gorostasa, odenutih u sveže jesenje ruho. Vazda se gledajući kroz nišan, FIFA i PES nastavljaju epsku bitku za prestiž u virtuelnom izdanju najvažnije sporedne stvari na svetu. Ove godine priča je uzbudljivija nego ikad.

Milošću rukovodstva EA, PC je ove godine zario kašiku u svoje parče nextgen kolača i dobio igru koja je posle dužeg vremena ponovo istinski zabavna. Dok FIFA 11 na račun svog kvaliteta, ali i psihološkog efekta (napredak u odnosu na starija izdanja je kolosalan) žanje možda i više nego što joj pripada, Konami se odvažio da raskine zarđale okove prošlosti i posveti se sugestijama svojih potrošača i tržišnim uslovima. Konačan rezultat je impresivan i uprkos tome što još provejavaju poneki nedostaci, daleko smo od mogućnosti da PES 2011 proglasimo manje vrednim od prethodnika i konkurenata. Naprotiv, novo izdanja potvrđuje reči Džona Marfija, čelnika evropskog ogranka ekipe koja potpisuje PES, koji je ranije izjavio da je „došlo vreme da se PES promeni i ispuni očekivanja svojih obožavalaca”.

U osnovi ispravan, ali nepotpun iskorak koji je napravio PES 2010 učinio je da novom izdanju ipak pristupimo s opreznim optimizmom. Spinovani marketinškim fanfarama, čašom vrelog mleka zbog koje danas duvamo u jogurt, nismo očekivali čudo. Već na početku nastupilo je blago razočaranje u vidu neažuriranih timova, ali ovaj propust eliminisan je prvim DLC-om, koji se uredno prijavio i brzo instalirao bez ponovnog pokretanja igre i prčkanja po Windowsu – to je već bio nagoveštaj bolje online podrške. Restilizovani meniji, prijatniji oku i na prvi pogled komplikovaniji, zapravo su pristupačniji i logičnije raspoređeni. Novi sistem upravljanja taktikom i drugim poslovima u vezi sa strukturom tima neke igrače neće oduševiti, ali činjenica je da šematizovani prikaz i „drag and drop” mehanizam u svim aspektima menadžmenta omogućavaju bolji uvid u raspored igrača i mogućnosti da se njihove individualne prednosti iskoriste na najbolji način. Na nedostatak licenci, ružnjikave dresove i poneko promašeno selebriti lice ne gledamo kao na veliki propust, jer verna armija modera uveliko puni servere dodacima, pečevima i sličnim đakonijama koje će PES i u sferi prezentacije staviti ispred Fife.

Upravljanje je najvažniji „mehaničarski” zahvat koji je vremešnom endžinu udahnuo novi život. Kao u Fifi od pre nekoliko godina, igrači imaju potpunu slobodu kretanja oko ose tela (u koracima od 10-tak uglovnih stepeni, što je svakako bolje od kretanja svedenog na osam pravaca), i o tome treba voditi računa tokom vođenja i predaje lopte jer se često dešava da lopta završi s pogrešne strane aut linije. Dodavanje je posebna priča, jer ono najviše doprinosi raznovrsnosti igre i otvara mogućnost za svakojake kombinacije tokom akcije, prilikom izvođenja prekida i nabacivanja. Drugim rečima, preciznije usmeravanje i doziranje jačine dodavanja i plasiranja lopte u prazan prostor omogućava da kreativnost, tajming i intuicija igrača još više dođu do izražaja. Raspored komandi ostao je isti, pa nećete imati problema da se priviknete, dok će vam za uvežbavanje dodavanja biti potrebno nekoliko utakmica; neke finte poput lažnog šuta ovde su izostale, ali, s druge strane, postoji nekoliko novih poteza i driblinga koji donekle popravljaju utisak, ali zahtevaju dosta vremena za uvežbavanje. Nadamo se, ipak, da će Konami u narednim izdanjima više pažnje posvetiti fintama i driblinzima, onako kako to radi FIFA.

Poboljšan AI igrača u odbrani (ne insistira se više toliko na nerealno preciznim uklizavanjima zbog kojih smo u verziji 2010 čupali kosu), kao i za nijansu veći IQ saigrača u fazi napada i sporiji gameplay zaokružuju ono što bi se moglo nazvati glavnom prednošću PES-a, a to je veća mogućnost za improvizaciju u svim fazama igre, sa minimalno šablonizovanim akcijama – poznati slogan „Engineered for Freedom” u ovom slučaju je potpuno opravdan. Zaista je teško razumeti one koji PES nazivaju „arkadnim”, jer veći stepen realizma, u smislu osećaja igre i fizike kretanja lopte, a ne po pitanju vizuelne doteranosti igrača i pasivnih elemenata (animacije, zvučnih komentara), u ovom trenutku nije moguće postići. Doduše, bilo bi zgodno da se nismo sapleli o nekoliko banalnih propusta kao što su pipavo doziranje jačine udaraca i gotovo komična preforsiranost šuteva i golmanskih degažiranja (Gagarine, pazi lopta!), povremena pogrešna dodavanja zbog loše proračunatog položaja saigrača, kao i evidentna retardacija pojedinih napadača i golmana, sve to, doduše, u daleko manjoj dozi nego lane. No, nešto valja popravljati i sledeće godine.

Na planu audio-vizuelnog doživljaja PES 2011 je vidno napredovao u odnosu na prethodnika, pri čemu je zadržao gotovo identičnu hardversku (ne)zahtevnost. Animacije su „podmazane” i obogaćene novim pokretima pa igrači deluju prirodnije, posebno kada su u pitanju konkretni fizički atributi, ubrzanje i inercija, kao i dueli tokom borbe za loptu i proslavljanje pogodaka. Mogućnost kreiranja sopstvenih stadiona, kao i ekspanzivna opcija za kreiranje igrača svakako su dobrodošle, ali ostaje žal za licencama, raskošnom prezentacijom i kozmetičkim bravurama koje FIFA servira svojim fanovima. U mrežnom okruženju PES definitivno više nije riba na suvom, tako da postoji i online varijanta u Master League režima. S druge strane, potpuno je nelogičan izostanak UEFA evropske lige u solo varijanti.

PES 2011 svakako nije savršena igra, ali je ukupan utisak izuzetno povoljan, pre svega zahvaljujući kvalitativnim pomacima upravo u onim segmentima koje su igrači označili kao najproblematičnije. Najveći deo zacrtanog plana tako je ispunjen, i mada je malo izgubio dah pred ciljem, novi PES potvrdio je da je najsmelije izdanje izdašne franšize, koje će njene poklonike učvrstiti u uverenju da su napravili pravi izbor.

Gradimir JOKSIMOVIĆ