Call of Duty: Black Ops

U Treyarchu se sigurno osećaju kao ekspedicija koja se popela na krov sveta: višegodišnji status druge violine i „levog” studija kvalitativno podređenog Infinity Wardu zamenili su purpurnim plaštom tima zaslužnog za najveći zabavni launch u istoriji. Realno gledajući, malo ko je sumnjao u to da Black Ops neće biti megapopularan, ali da će superlako probiti početne prodajne rekorde Modern Warfarea 2, u to su mogli da veruju samo Bobi Kotik i oktopod Pol. Anticipirajući trijumf, Treyarch je za glavnu (glasovnu) ulogu u igri preventivno angažovao Sema Vortingtona, šaljući nedvosmislenu poruku da se CoD: Black Ops ima smatrati video igračkim „Avatarom”. Kao i svaki CoD s ove strane Modern Warfarea, i Black Ops donosi dva oštro podeljena iskustva, koja u kutiji stižu za iste novce. Kratki, ali dinamitni single player i fantastično osmišljeni multiplayer čine celinu koju Activision pokušava i uspeva da naplati 10 evra više nego konkurencija.

U formi single playera nema nikakvih iznenađenja: superskriptovani, visokoadrenalinski hodnik-šuter koji preznojava i stvara utisak plivanja kroz more eksplozija, donosi upravo ono što mušterije očekuju od nekog CoD naslova. Lajtmotiv Crnih operacija je Hladni rat tokom zlatnih šezdesetih godina prošlog veka: Kuba, Vijetnam, Laos, SSSR, kokanje sa Čarlijem, Specnacom i kagebeovcima, s twistom u formi američkog komandosa (Vortington) kome su u sovjetskom POW logoru isprali mozak i „programirali” ga u status nesvesnog dvostrukog agenta/tempirane bombe. Priča u single playeru kači nekoliko veoma interesantnih tema, ali igra u njihovoj obradi kreće linijom manjeg otpora, pojednostavljivanja i lagane banalizacije. Prosečni Džo i ludi Manojlo biće zadovoljni, ali malo inteligentniji igrači osetiće se prikraćenim. Nacizombi mod iz CoD: World at War ponovo je tu kao separatni deo single player igre (sada je samo Zombi), omogućavajući individualno ili 4-player co-op survival kokanje sa undead hordama. Ovaj mikro Left4Dead submod igre, u kome možete igrati kao Kastro, Nikson, Kenedi ili ministar odbrane Robert Maknamara, sjajan je i zaslužuje akolade i čokoladu.

Singlplejer, šmingl plejer... Onaj ko pljucne šest glava za CoD: Black Ops učiniće to zbog fantastičnog multiplayera koji će mu pucnjavom ispuniti trocifreni broj popodneva i noći. Pored širokog izbora gameplay modova, oružja, dodataka, gedžeta i perkova, zbog čega je totalno uporediv sa MW2, CoD: BO ima i nekoliko stvari koje njegov prethodnik nema. Pre svega, tu su dedicated serveri, koji korisnički hosting i sve stvarne i izmišljene probleme s njim čini lošom uspomenom iz prošlosti. Drugo, u proces multiplayer levelovanja, pored iskustvenih poena, ubačeni su i „CoD” poeni, separatna valuta koju stičete na nekoliko načina (nijedan nema veze s kreditnom karticom, ne bojte se). CoD poene koje napabirčite napredovanjem po nivoima, ispunjavanjem „kontrakt” multiplayer podzadataka ili ih zaradite u mečevima za opkladu (next pasus) koristićete za kupovinu oružja i opreme koje ste otključali levelovanjem. Da, hardver više nije fraj već ga morate kupiti, što daje novu dimenziju slatkog presinga pri svakom dingu do pedesetog nivoa i kasnijim u prestiž klasi.

Wager mečevi, tačnije partije u kojima se kockate CoD poenima, potencijalno su najbrži način za pabirčenje dragocenih poena, ali i za bankrot i odlazak prvi put s ocem na jutrenje... Unikatni wager modovi, za čije opisivanje jednostavno nemamo prostora, teoretski su najbolja stvar koja se ikad desila franšizi Call of Duty, ali (bar na PC-u i u trenutku pisanja ovog teksta) nisu previše popularni. Zašto? Zato što su gro igrača sisice? Kockanje, jednostavno, nije disciplina u kojoj uživa svako, i to nema nikakve veze za hrabrošću ili kukavičlukom.

Sem Vortington u single playeru, prone i lean u multiplayeru... Elementi gizdave prepotentnosti, kojima Treyarch trubi u uši (bivšem) Infinity Wardu, EA Diceu i njihovim fanovima da su faktori kojih su se ovi bojali (i stoga ih nisu implementirali u igre), savršeno su plauzabilni. Da li je moguće napraviti balansiran šuterski multiplayer u kome ima zaleganja i virenja iz zaklona? Naravno, ali samo ako dizajn mapa i drugi elementi igre ova dva poteza delimično marginalizuju. Lean je u igri prvenstveno zbog zanemarljivo malog „izvijanja” ionako beskoristan, ali zato zaleganje predstavlja protivtežu skakanju jer vam daje ekstra varijablu za susrete na srednjem odstojanju. U MW2 su svi skakali kada vam dođu na nišan; ovde svaki drugi zaleže ubijajući vam dobro utrenirani refleks.

Pored donekle neoptimizovanog netcodea (što je većim delom već zakrpljeno), sa CoD: BlOpsom realno nema nekih većih problema. Revnosni igrači Modern Warfarea 2 igri će (možda) zameriti to što je default taster za melee napad preuzelo naginjanje, što zahteva nekoliko dana/nedelja mentalnog ispiranja dugo sticane navike. Sve dok neki međunarodni komitet ne uspostavi kontrolne standarde za pucački PC multiplayer, svaka velika tranzicija s jednog na drugi online hobi-šuter biće bolna.

Miodrag KUZMANOVIĆ