U žanru muzičko-ritmičkih igara ima nešto novo, ali šesto (veliko) izdanje Guitar Heroa to ne sadrži. Eto, da vam odmah na početku kažemo kako stoje stvari! Ovo je već druga ili treća iteracija igre (računamo tu i spin-offove) koja se među poklonicima dočekuje tek sa blagom drhtavicom. Nema više onog „nateraj da ti srce pukne” trčanja u najbližu prodavnicu zarad besplatne prezentacije i probe, grozničavog posećivanja online shopova ili potrage za delićem važne informacije koja koliko juče nije bila dostupna. Zašto je to tako? Da li je u pitanju zasićenje igračke mase, inertnost autora, nedostatak svežih ideja, furanje jednog te istog sadržaja u drugom pakovanju? Verovatno sve to zajedno.

Warriors of Rock je, najblaže rečeno, potpuno nepotrebno izdanje u ovakvom obliku. Odlučite li se za njegovu nabavku, nećete dobiti podršku za nove instrumente, baš kao ni važne novine na polju gameplaya, koji se praktično nije izmenio od samog početka. Za to vreme konkurencija preti klavijaturama i bubnjevima koji imaju MIDI port i koji mogu da se koriste van okvira igre, te verzijom gitare sa žicama. Ludo! Dakle, čime su to onda u Neversoftu mislili da privuku kupce? Na to pitanje nismo dobili konkretan odgovor čak ni nakon podrobnog testiranja dostupnog sadržaja.

Dve su stvari koje proizvođač ističe u prvi plan i navodi ih kao krucijalne u borbi za poverenje kupca. Plejlista sadrži respektabilne 93 numere i, navodno, vraća nas tamo gde su stali Guitar Hero 1 i 2. Više rok i metal numera sa naglaskom na gitaru kao vodeći instrument. Okej, lepo je glumiti na bini Dire Straits („Money for Nothing”), Black Sabbath („Children of the Grave”), Jethro Tull („Aqualung”), Antrax („Indians”), Kiss („Love Gun”) ili Alisa Kupera („No More Mr. Nice Guy”), ali ubacivanje Nickelbacka („How You Remind Me”), R.E.M. („Losing My Religion”), te Aerosmitha („Cryin’”) baš ne odgovara obećanom. Šlag na torti je Queen i njihova čuvena pesma „Bohemian Rapsody”. Ljudi, ovde ćete gitarom svirati klavirske deonice! Van svakog očekivanja, ma van pameti! U redu je da Rock Band 3 ima ovu numeru (kao što je zaista ima), jer tamo imate klavijaturu, ovako... Ostatak pesama je fifty-fifty – neke su zaista zabavne za sviranje, neke nisu, a ima i onih za koje uopšte niste ni čuli. Podrška za ceo bend i dalje postoji, tako da ukoliko posedujete dodatnu gitaru, bubnjeve i mikrofon, možete da se uključite i u grupni mod „tamburanja”.

Druga važna stvar je potpuno nov režim igranja – Quest. Autori su, očigledno fascinirani Brutal Legendom i neponovljivim Džekom Blekom, osmislili priču koja govori o nekakvom iskonskom zlu probuđenom nakon mnogo, mnogo vremena. Da bi ga pobedio, igrač mora na pravi put da vrati posrnule izvođače i u njima probudi usnulu rok zverku. Na ekranu bukvalno vidite mapu na kojoj je ucrtan put do obračuna sa „iskonskim zlom”, te ikonice izvođača koje valja resurrectovati. Kako se to obavlja? Jednostavno, svaki izvođač donosi unikatnu listu pesama. Svirajući dostupne numere cilj je osvojiti naznačeni broj zvezdica. Kada to učinite, vaš posao je završen i možete preći na „preobraćanje” sledećeg izvođača sve dok ne budete stigli do cilja. Da nije činjenice da svaki izvođač poseduje unikatne specijalne moći (na primer, čuvanje multiplikator bonusa i pored promašene note) sve bi izgledalo kao i bilo koja druga kampanja iz prethodnih Guitar Hero naslova. Jednostavno, ideja je na svom mestu, ali je izvedba loša. Cela stvar nije do kraja razrađena, pa se sve i dalje svodi na bistrenje plejlisti i sviranje onih pesama koje vam najviše privlače pažnju. Mrvica RPG-a i približavanje karaktera igračima mnogo bi značili.

Režim koji je prošle godine privukao najviše pažnje jeste famozni Party Play. Čim bi se završilo učitavanje igre počela bi da svira muzika, a vi biste klikom na taster brzinom munje mogli da uskočite i pridružite se bendu na bini. Naravno, to je važilo za bilo koji instrument, baš kao i za grupni režim igranja. Party Play je prisutan i u Warriors of Rocku, s tim što se njegovo pozivanje sada obavlja klasičnim putem – kroz menije, odnosno pritiskanjem naznačenog tastera u glavnom meniju. Ovo naprosto nema smisla i poništava originalnu premisu. Da stvar bude još gora, numeru koja se čuje u pozadini i koja vas je privukla pozivanjem Party Playa automatski zaustavljate (ako ste u glavnom meniju) a igra učitava novu! Da ne govorimo o tome da je potrebno određeno vreme da se sve učita i pokrene, što nije bio slučaj ranije. Minus!

Quest i Party Play nisu jedini radni režimi – pored poslovično dobro izvedene multiplayer podrške, na meniju se nalazi i revizija Quick Play moda („inventivno” je nazvan Quick Play+). U pitanju je svojevrsna slobodna forma gde je dozvoljeno setovati sopstvenu plejlistu i potom krenuti u osvajanje zvezdica. One se dobijaju kako za kvalitet performansa tako i za obavljanje naznačenih zadataka. Gomilanje zvezdica za rezultat ima boostovanje iskustvenog nivoa, odnosno otključavanje raznih dodataka.

Guitar Hero: Warriors of Rock može da se kupi u naročitom bundle pakovanju koje podrazumeva redizajniranu gitaru. Futuristički izgled nije jedina novina već se u prvi plan ističe podatak da je kompletna elektronika postavljena u vratu gitare, što obezbeđuje jednostavno manipulisanje njenim telom (eventualno zamenu nekim drugim oblikom/izgledom). Nažalost, ovo je slabašan razlog za još jedno bunarenje po prostranstvima novčanika i kupovinu igre koja nudi koliko i prosečan downloadable content. Čini nam se da je Activision negde zaturio kompas i Guitar Hero franšizu prepustio cunami talasima koje proizvodi konkurencija. O tome šta će se dalje događati čitaćete već u sledećem nastavku.

Vladimir PISODOROV