Globalno-imperijalna, ekonomsko-politička strategija u kojoj se isplati igrati kao Srbija; u stvari, ne samo da se isplati već su vođenje i ekspanzija malog i drčnog underdoga neuporedivo interesantniji od glatke plovidbe za komandama velike sile nalik na Francusku ili Britaniju. Za ne verov.../rez!Počeli smo od sredine, verovatno usled uzbuđenja koje je izazvalo oslobođanje vekovnih srpskih ognjišta na obalama Crnog mora. Oslabljena Otomanska imperija, potresana talasom seljačkih buna i oružane pobune anarholiberala, nije bila u stanju da zaustavi srpsku pešadiju koja se kretala brže od konjice njenog saveznika Austrije. Umesto Prvog svetskog rata, stradanja preko Albanije i Pirove pobede na kraju, naši gedžovani trijumfalno i bez većih problema zauzimaju Carigrad, komadajući teritoriju svojih prirodnih neprijatelja. Srbiji je na vlasti bio potreban lukavi pragmatičar/patriota i voila, postadosmo supersila. Ko je sledeći? Victoria II, vrlo atipično za sjajni ali jurodivi Paradox Interactive, na tržište je izašla u vrlo upotrebljivom, gotovo bezbagovitom stanju, ukoliko izuzmemo potrebu za restartovanjem igre svakih sat vremena radi sanacije pada performansi od kojih pati svaka igra u Clausewitz engineu (Hearts of Iron 3, Europa Universalis 3, EU: Rome...). Kad smo već kod Europe Universalisa, Victoria II se najefektnije može opisati kao njen kondenzovani klon, u kome je vremenski okvir sužen na svega sto godina (1836–1936), ali su opcije za društveno-političku i socijalnu manipulaciju višestruko usloženjene. Ovaj vremenski okvir nije izabran slučajno. Industrijska revolucija i nacionalni preporodi u postnapoleonskoj Evropi, kolonijalni ratovi i sukobi velikih sila oko podele teritorija kulminirali su Prvim svetskim ratom i postavljanjem pozornice za ultimativni sukob među narodima, rasama i kontinentima, što ga svrstava u potencijalno najinteresantniji period za potvrđivanje ili osporavanje istorijskog determinizma. U Victoriji II ništa nije uklesano u kamen: odnosi među narodima, savezništva i uticajne sfere fluidni su i nevezani za blokovsku rigidnost njenog tematskog i temporalnog naslednika. Teoretski i praktično, Victoria II se završava tamo gde Hearts of Iron počinje: mešanje i podela karata završeni su 1936. godine, a partija zubatog pokera mogla je da počne nekoliko godina kasnije.Osnova gameplay mehanike Victorije II je manipulacija populacijom sopstvene države kroz sisteme odluka, dekreta i „ohrabrivanja” profesija kroz oporezivanje i postavljanje nacionalnog fokusa. Ovo nije strategija u kojoj postavljate parcele i gradite škole radi zadovoljavanja potreba svojih građana za hranom i obrazovanjem: vaš uticaj je neuporedivo suptilniji. Iako u određenim društvenim sistemima nalik na apsolutnu monarhiju u kojoj postoji kolokvijalni politički pluralizam sa konzevativcima na vlasti imate mogućnost da gradite fabrike namenske robe, mnogo je efikasnije da imate sistem u kojem će ih kapitalisti graditi sami (odnosno, slobodni izbori i fleksibilna ekonomska politika sa minimalnim uplitanjem države). Igra na perfektan način simulira politički proces kroz sistem sitnih presedana i odluka koje donosite u određenim situacijama, što ima manji ili veći uticaj na populaciju. Na primer, „prompt” u kom se od vas traži da reagujete na situaciju u kojoj je lokalni političar uhvaćen u kupleraju možete rešiti na dva načina – zataškati aferu (što stvara uticaj na „militantnost” populacije) ili ga javno denuncirati (što podstiče težnje za slobodama štampe). Mic po mic, odluka po odluka, decenija po decenija, ratić po ratić, diplomatski demarš po diplomatski demarš i ruralna Srbijica od četiri teritorije postala je velika sila sa sopstvenom uticajnom sferom, kojoj igra dozvoljava opciju da, ukoliko njen supreme vladar to želi, kreira Jugoslaviju. Kompleksan gameplay, čije bi kompletno dočaravanje podsećalo na udžbenik iz političke ekonomije, relativno je lakše ukapirati nego što možda zvuči iz ovog pasusa. Kao što vidite, razlike u odnosu na Europu Universalis 3 su prilično supstancijalne, sa izuzetkom armijsko-borbenog modula igre, koji predstavlja jedinu realno slabu tačku igre. Borbeni sistem je identičan EU igrama, a zlonamernik bi ga opisao kao zahvatanje jedinica lopatom i njihovo presipanje na neprijatelja, čin kojim prestaje igračeva kontrola nad situacijom. Osim automatskih faktora tipa brojčane nadmoći i borbenih bonusa dobijenih istraživanjem tehnologija, nikakva kontrola nad upotrebom pešadije, artiljerije ili konjice ovde ne postoji. Igrači koji ovo igraju zbog vojnih pohoda i slasti osvajanja umesto vojnog genija treba da imaju logistički nerv: ubiranjem dovoljno poreza i nameta za finansiranje vojske i njenom potonjom regrutacijom završava se realni „vojskovodni” input vašeg kraljevskog veličanstva ili premijerske ekselencije. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
