Predivna igra. Da nam je neko rekao da ćemo za života biti svedoci druge revolucionarne real-time strategije na temu Drugog svetskog rata (prva je Company of Heroes), pomislili bismo da se taj najeo ludih gljiva ili spontano poludeo od života u Srbiji. R.U.S.E., odnosno P.O.D.V.A.L.A. je oklopni voz svežih ideja i njihovog još svežijeg ovaploćenja koji će vam vratiti veru u budućnost žanra. Igrajući R.U.S.E. osluškivaćete zadovoljno brundanje sopstvenog PC-a, srećnog što mu konačno RAM-om kulja nešto što ne miriše na plesan i stare krpe.

Zašto je Hitler prekinuo operaciju Citadela iako je Wehrmachtu nedostajalo nekoliko sati da probije odbranu s južne strane i dobije bitku kod Kurska? Zato što je naseo na sovjetsku M.A.S.K.I.R.O.V.K.U. u vidu fantomske koncentracije trupa na drugim delovima fronta. Zašto je oklevao sa slanjem tenkova na plaže Normandije na samom početku Overlorda? Zato što su ga saveznici ubedili u to da će se glavnina trupa iskrcati kod Pa de Kalea. Zašto je rimski konzul Varo izgubio bitku kod Kane? Zato što je naseo na Hanibalovu taktiku lažnog povlačenja, nabio sve rezerve u centar, bio opkoljen i masakriran sa svih strana. Lažni radio-saobraćaj, gumeni tenkovi i vojnici od slame, špijunaža i kontrašpijunaža, maskiranje borbenih trupa i drugi strateško-taktički zezovi kao integralni deo oružanih sukoba jesu lajtmotivi koji R.U.S.E. čine RTS-om koji nema parnjaka sa kojim bi se poredio.

Osnovni strateški sloj igre jesu, naravno, jedinice i njihova regrutacija/borbena upotreba u zavisnosti od onoga čime raspolaže protivnik, a što je pod ogromnim znakom pitanja tokom većeg dela bitke (pre svega mislimo na multiplayer). Da li će protivnik bazirati strategiju na tenkovima ili su građevine za njihovu proizvodnju lažne? Da li je kolona vozila koju detektujete sa drugog kraja mape stvarna ili su u pitanju drvene konstrukcije? Da li su lažne jedinice pomešane sa realnim ili pravi napad dolazi iz nekog drugog pravca? Da li je pravi napad obična diverzija koja služi da vam odvuče pažnju sa padobranskog desanta na nebranjenu pozadinu? Esencija svega je delimični fog-of-war: pokreti protivničkih trupa su u svakom trenutku vidljivi, ali ako vam se trupe ne dodiruju ili nemate izviđačke jedinice u blizini, jedinice će biti predstavljene ikonom „teških” ili „lakih trupa”, bez indikacije o tipu ili modelu jedinice, pa ni o tome da li su jedinice prave ili lažne.

Posebnu poslasticu u igri predstavlja pešadija: efemerni strateški resurs u većini sličnih igara ovde ima nemerljivu vrednost, ali samo ako je koristite onako kako zdrav razum nalaže. Prašinari koje sakrijete u šumu ili urbane sredine biće u stanju da napadom iz zasede saseku bilo koju kopnenu jedinicu koja im zađe u radijus dejstva. To apostrofira potrebu za konstantim izviđanjem zarad otkrivanja skrivenih pretnji, aktiviranjem „spy” RUSE karte ako ste u ofanzivi a protivnik vam planski pobije izvidnicu.

RUSE karte, odnosno borbene specijalke koje aktivirate na pojedinačnim sektorima bojišta jesu strateški element koji poput lepka fiksira sve ostalo u igri. Slanje lažne ofanzive, privremeno kamufliranje jedinica ili građevina, psihološki rat, ubrzavanje kretanja i druge sposobnosti izvršavate „lokalno”, ispaljujući ih na pojedinačni sektor bojišta. Svaki RUSE je vremenski ograničen, uz sekundarni limit vezan za broj RUSE karata koje u jednom trenutku imate na raspolaganju (obnavlja se protokom vremena), što onemogućava spamovanje. RUSE karte su važan strateški resurs, mada je pobedu moguće izvojevati i bez njih, u zavisnosti od tipa (AI ili čovek) i kalibra vašeg oponenta.

Savladati osnovne koncepte R.U.S.E. relativno je bezbolno, ali postati ekspert u fuzionisanju jedinica, taktike i RUSE karata u jednu nepobedivu celinu traži dosta vremena. Single player kampanja igre, kao i drugi modovi za jednog igrača (pojedinačne operacije i skirmish protiv AI protivnika) donekle će vas pripremiti za multiplayer, glavnu poentu igre i mod u kom ćete u prvih nekoliko sati utvrditi da niste baš toliki Romel koliki ste mislili da jeste. Partije protiv nepredvidljivog ljudskog bića su apsolutni blast i najbolji strateški multiplayer koji smo ikada imali prilike da iskusimo, prvenstveno zbog činjenice da je R.U.S.E. strategija u kojoj nema „preše” i furiozne frenetičnosti. Ako u toku borbe upadnete u frku, znači da ste nadmudreni i da ćete verovatno izgubiti, i tu vas broj klikova u minutu neće spasti.

R.U.S.E., naravno, neće nikada ostvariti brojke približne Starcraftu II kao što ni Ejmi Mekdonald neće po broju fanova razbiti Ledi Gagu. O ukusima zaista ne vredi raspravljati, ali treba biti govedo pa ignorisati ovaj komad Swarovski kristala na uštrb Blizzardove ili neke druge strategije napravljene od drveta. Ako volite RTS multiplayer, a želite da mozgom, podlošću i kombinacijom strategije i kurvanluka prevagnete nad protivnicima koji klikću brže od vas i štrebaju „optimalne build-strategije”, R.U.S.E. je prvi i jedini izbor u gradu.

Miodrag KUZMANOVIĆ