Planeta Reach je Kosovo polje čovečanstva 25. veka. Mesto legendarne, odsudne i izgubljene bitke sa Covenantom, pretočeno i prepevano u borbeni poklič, unisono rezonantan ispod kacige svakog marinca koji stoji na grudobranu hjumankajnda. Remember Reach!

Kad čitaju ovakve uvode, Microsoftovi predstavnici za medije dobijaju spontanu ukrudbu. Drago im je čuti da ispiranje mozga deluje, da fraza „Franšiza Halo je ’Star Wars’ nove generacije” kod publike ne izaziva efekte vogonske poezije (niko zasad nije odgrizao sopstvenu nogu), da ponoćne prodaje privlače stada nerdova od kojih su neki ženskog pola... Neuporedivo interesantnija od same igre jeste frenetična psihoza marketinške trke protiv franšize Call of Duty (čiji vlasnici takođe koriste „Star Wars” paralelu), ali tu temicu sa kanibalskim zadovoljstvom ostavljamo za neku od sledećih kolumni.

Bez obzira na to što mnogi tvrde suprotno, Halo: Reach nije kvalitativni vrhunac ove hiperpopularne pucačke franšize sa Xboxa 360. Po našem mišljenju, hajpoint serijala je Halo 3: ODST, simpatično offbeat kopile sa odličnom pričom i još bolje režiranom kampanjom kojoj su dušu udahnuli Triša Helfer i glumačka ekipa iz serije „Firefly”. ODST je uspeo da ispadne sjajan na vrlo suptilan, antiklimaktičan i nadasve nepretenciozan način, dok slon u staklari koji je tema ovog teksta nade polaže u besomučni nasrtaj na igračeva čula. But, but, but! Halo: Reach ima superioran multiplayer i online integraciju, čujem vapaj iz osmog reda. Koga je briga za pucački multiplayer na konzolama? Nas u Narniji sigurno ne: Halo igre ovde će doživotno biti suđene po intenzitetu i kvalitetu doživljaja za jednog igrača, polju na kojem Reach zauzima treće mesto u konkurenciji svojih prethodnika.

Halo: Reach je prolog za Halo: Combat Evolved i samim tim za kompletan Halo univerzum. Invazija Covenanta na Reach, jednu od ključnih interstelarnih kolonija i dom genetski & sajber modifikovanih Spartan vojnika, i katastrofa koja je usledila pošto su naši izgubili bitku predstavljaju tematsku osnovu igre, na čijem kraju pomažete bekstvo krstarice Pillar of Autumn i dajete početni zamajac dešavanjima iz Xbox lansirnog hita iz 2001. Krug je zatvoren sa lore strane, ali iz nekoliko drugih perspektiva stvar nije baš idealna. Raznolikost protivnika, oružja i dodataka za Spartan oklope u Reachu i krajnje siromaštvo sadržaja iz originalne igre u velikoj su disporoporciji. Gde su se deli ti Brutesi, nekoliko različitih vrsta Elitesa i sve one masne projektilsko-energetske igračke originalnog Haloa? But silly me, tražim smisao i kontinuitet u instant potrošačkom SF-u namenjenom generaciji sa attention spanom vinske mušice.

Šta reći o samoj igri? Da rastegnemo tekst još malo i izbegnemo suočavanje sa faktom da se radi o stomilionitom hodnik šuteru? Superbudžetnom, megaispeglanom, raskošnom i punom eksplozija, ali hodnik goddamn šuteru u kome su i eksterijeri projektovani kao kozje stazice uz nekoliko širokih bulevara kao dobrodošlih izuzetaka! Hodnik šuteru u kojem je umesto stilskog audiolog/glumačkog šmeka iz ODST-a osnovni akcenat bačen na eksplozivne doživljaje bezimenog regruta spartanskog „Noble” Squada koji uspešno prelazi iz jedne u drugu fazu bitke za koju unapred znate da je izgubljena; spartanskog novajlije čije kolege, jednodimenzionalno-klišetizirane supervojnike, glume anonimusi koji ne projektuju ni jotu životnosti ODST komandosa. Halo: Reach, interaktivni ekvivalent drugog nastavka filmskih „Transformersa”, nema vremena da se bavi glupostima kao što su karakterizacija i kasting.

Halo: Reach poseduje dva nesporna unapređenja u odnosu na sve ranije Halo naslove. Grafika i veštačka inteligencija igre zaista spadaju ne u prvu već u nultu ligu konzolnih naslova. Raskošni vizuelni stajling, prepun stripovskih over-the-top momenata gorećeg horizonta i mamutskih krstarica u žaru orbitalnih bitaka sigurno je zahtevao madžioničarske trikove da bi radio na hardveru iz 2005. godine. Budite sigurni u to da će igra koristiti svaku priliku da vam pokaže dekolte: nalik na Metjua Mekonahija kome scena nije uspela ako ne svuče košulju i ne sevne tricepsom, ni Halo: Reach neće biti suptilan prilikom eksploatacije svog tijela. Veštačka inteligencija, naročito kod Elitesa (koji sada dolaze u nekoliko verzija) zapravo je najbolji elemenat kompletnog iskustva sa igrom. Single player kampanja upravo je iz AI razloga znatno teža u odnosu na ranije Haloe. Protivnici koji znaju da koriste zaklon i umeju da vam plasiraju granatu tamo gde će vas boleti ovde su pravilo a ne izuzetak.

Halo: Reach je (navodno) poslednja Halo igra na koju će potpis staviti Bungie. Momci su uleteli u strateško partnerstvo sa Activisionom, dok franšiza Halo ostaje u rukama Microsofta. Biće interesantno videti šta će naš omiljeni, ali sve dementniji džin iz Redmonda preduzeti na tom polju. Šta god da uradi, valja se moliti svetom Pavlu da to ne bude vezano za Kinect.

Miodrag KUZMANOVIĆ