Amnesia: The Dark Descent jeste spiritualni nastavak istraživačkih survival-horor avantura iz proslavljenog serijala Penumbra, koji je nastao u kuhinjama švedskog Frictional Gamesa. Kao i u slučaju starije braće, kvalitet i čar Amnesije počivaju na jezivoj, besprekorno dočaranoj atmosferi i morbidnim događanjima, dodatno inspirisanim radovima velikog književnog horor maga Hauarda Filipsa Lavkrafta.

Okvirna pričica govori o Danijelu, mladom Englezu koji se budi na hladnom, kamenom podu zamka Brenenburg, zabačenog negde u pruskoj zabiti. Muči ga gadna glavobolja, a usto i težak slučaj amnezije koja ga baca u rebus – zbog čega se nalazi tu gde jeste? Naš junak ubrzo pronalazi pismo upućeno samom sebi, sa jasnom instrukcijom da u dubinama zamka potraži misterioznog barona Aleksandra, domaćina i vlasnika ukletog poseda, i brže-bolje ga pošalje na onaj svet dok ne bude prekasno. Ostatak priče ćete otkrivati, očekivano, kako kroz Danijelove halucinacije i flešbekove tako i kroz razbacane dokumente, pisma i fragmente dnevnika koji progresivno sklapaju priču o prokletstvu Brenenburškog zamka i nevidljivim i mračnim silama probuđenim tokom jedne od Danijelovih afričkih ekspedicija.

Kako i priliči igri koja je inspirisana literarnim bravurama velikog majstora horora, sasvim opipljiva strava i užas Amnesije počivaju na suptilnim i sugestivnim horor „alatkama” kao što su strah od tame i nepoznatog, narušeno mentalno i fizičko stanje glavnog junaka i drevne misterije i kultovi za koje je bolje da nisu ni videli svetlost dana. Ceo doživljaj amplifikovan je sablasnim enterijerom starog zamka, jezivim zvucima i zastrašujućom muzikom.

Sve ovo tehnički se ogleda u odličnoj audio-vizuelnoj sprezi koju pokreće zategnutija varijanta HPL enginea iz Penumbra igara, čiji i sam naziv zapravo predstavlja inicijale stanovitog literate. Grafika prosečnog kvaliteta dobro je zamaskirana odličnom igrom svetlosti i senke, koja ogroman deo zamka Brenenburg obavija sablasnom polutamom, sa kvalitetnim efektima koji dočaravaju Danijelovo opadajuće mentalno stanje (zamućenja, usporavanje kretanja i blagi poremećaji vida nalik fatamorgani). Daleko veći generator teskobe i napete atmosfere, očekivano, dolazi sa zvučne strane, koja je prava kakafonija jezivih zvukova, krckanja, pljuskanja, šumova i šaptanja u mraku, škripanja podnih dasaka i drugih audio izvora, zbog kojih ćete se često osvrtati oko sebe, vrlo ozbiljno misleći da vam je neko baš malopre bio iza leđa.

Na stranu perfektna atmosfera i emotivni rollercoaster, igra funckioniše kao standardna survival horor avantura iz perspektive prvog lica, u kojoj se logički problemi i zadaci pre svega svode na sporadičnu upotrebu malobrojnih upotrebljivih predmeta i rešavanje jednostavnih logičkih poluizazova. Pošto je fokus daleko više na psiho-fizičkom preovladavanju okruženja i atmosfere teške kao nakovanj koji vam je stalno na leđima, svi ostali mehanizmi gameplaya strogo su podređeni tome. Ovo se, pored fizičkog zdravlja, pre svega ogleda u skali vašeg mentalnog stanja, koje se narušava dugotrajnim boravkom u mraku, prisustvovanjem uznemirujućim događajima ili zurenjem u malobrojne protivnike. Po čitavom zamku su iz tog razloga razbacani različiti aktivni i ugašeni izvori svetlosti (sveće, baklje, kamini, peći i slično) koje možete samostalno aktivirati (kresivom koje ćete nalaziti u gotovo svakoj prostoriji) ili tamu razbijati fenjerom sa ograničenom količinom ulja. Direktna konfrontacija sa lutajućim kreaturama apsolutno ne dolazi u obzir, a igra od vas zahteva izbegavanje direktnih encoutera pažjivim šunjanjem, mirovanjem u senci, zaobilaženjem ili ekspresnom „noge moje, ra’te šta znate” bežanijom kada sve drugo propadne. Sve ovo stvara neke od vrlo efektnih, tenzijom i jezom nabijenih momenata (kao što je susret s nevidljivim stvorenjem koje je osetljivo na vaše prirustvo kada ste u vodi, na primer), uz obavezno konzumiranje ovako kvalitetnog interaktivnog horora na jedini mogući način – u mrklom mraku, sa slušalicama nataknutim na glavu i zvukom odvrnutim do maksimuma.

Eventualne mane i zamerke više su vezane za subjektivne stvari i rešenja koja bismo voleli da vidimo u ovako kvalitetno odrađenom okruženju. Ovo se odnosi pre svega na kratko trajanje igre, relativno monotone lokalitete koji su retko kad osveženi novim elementima, potencijalno veći broj predmeta, složenije inventarske operacije i izazovnije zagonetke, kao i na obogaćivanje već ustaljenih elemenata igranja (npr. mogućnost da se svetlosni izvori i gase kako bi se dobilo na dinamici izbegavanja protivnika). S druge strane, nakon dužeg igranja stiče se utisak da je ovakav minimalistički pristup zapravo još jedan od kvaliteta koji dodatno podižu atmosferu, pa sve eventualne zamerke nećemo prevše uzeti u obzir prilikom izricanja finalne presude.

Konačni zaključak na kraju je – ništa manje od sjajnog. Gos’n Lavkraft, u društvu svojih svemirskih božanstava, klimanjem glave i odobravanjem može da zaključi da su momci i devojke iz Fractionala odradili kvalitetan posao, dok im mi želimo da istim tempom nastave dalje. U želji da sledeći logičan korak bude ako ne izmeštanje u neko svemirsko okruženje nalik System Shock igrama, ono barem direktna interpretacija neke od Lavkraftovih mnogobrojnih novela („U planinama ludila” prva nam pada na pamet jer je kao stvorena za ovakav tip igre), Amnesiju možemo bezrezervno da preporučimo čak i igračima koji inače zaobilaze avanture.

Aleksandar DINIĆ