U slučaju muških junaka u video igrama dva nikako nije magičan broj. Jedan je OK, tri nije loše, dvanaest je još bolje. Ipak, kako god da okreneš, dva heroja sa sobom vuku homoerotski vajb. Treba izbegavati smeštanje dva frajera u uske hodnike: ako ni zbog čega drugog, onda zbog pubertetske hipertestosteronske muške publike kojoj se želi prodati igra. Kooperativni gameplay je divna stvar i s tim se slažu autori Borderlandsa (tri tipa + riba), koji pljuckaju u prste i broje novce, glavom potvrdno klimaju i autori Resident Evil 5 (tip + riba), otvaranju šampanjca se zbog uspeha franšize L4D (tri tipa + riba) pridružuje i Valve... Sve tri ekipe svesne su toga da mladim nerd muškarcima ne treba šipkom džarati nesigurnu seksualnost, već im treba podilaziti kreacijom makar jednog sidekicka suprotnog pola koga žele virtuelno impresionirati. Kada EA Montreal to konačno shvati, neki budući Army of Three(some) će postati igra koja će tiražom moći da se približi pomenutim gigantopitekusima.

Objektivno gledano, Army of Two: The 40th Day je igra koja zaslužuje da bude popularna. Ova masna pucačina u trećem licu umnogome je poboljšana u odnosu na prethodni nastavak, barem što se tiče tehničkih i gameplay elemenata. Sa strane zapleta, odnosno pružanja opravdanja za pucačko iživljavanje Salema i Riosa, dva commando partnera koji špartaju svetom i ubijaju za pare, igra radi nešto konfuzniji posao nego kec. Četrdeseti dan, u slučaju Dvočlane armije nije jutro posle njihove trideset devete noći pod belim satenom, već ime terorističke organizacije koja teroriše Šangaj. Now then, smestiti igru u Šangaj, kineski megalopolis pod opsadom zapadnih terorista koji ruše zgrade i masakriraju civile, držati igrača u potpunoj konfuziji do kraja igre (ko su ti likovi i zašto to rade?) i u zaplet ne uključiti nikakvo ideološko ili oružano koškanje sa Kinezima jeste apsurd. U igri nema ni zrnca političke nekorektnosti niti jote od intrigantnosti novog Call of Duty. Argument da je zaplet impotentan zato što igra ne nudi vatreni konflikt sa komunističkom supersilom možda se neće svideti svakome, ali igrači modernih šutera čija je radnja lokalizovana na ovakav način po defaultu očekuju malo paprike u svojoj akcionoj pljeskavici. Ovako koncipirana, igra je bez posledica mogla biti smeštena u Novokuznjeck, Roterdam ili Srbobran.

Kao i osnovnu igru, i Army of Two: The 40th Day možete igrati sami ili u društvu partnera preko servisa Xbox Live!. Izbor lika kog ćete voditi nema nikakve gameplay posledice: u pitanju je čista kozmetika i individualni afinitet prema nabildovanom grmalju (Rios) ili vretenastom obešenjaku (Salem). Osnovno obeležje igračke mehanike i element koji ovaj serijal izdvaja od konkurencije jeste implementacija aggro sistema, odnosno privlačenja pažnje protivniku sa jednim likom, što drugome daje slobodu akcije, tj. manevra nalik opkoljavanju i pucanju u leđa. Sistem tenka i dps-a funkcioniše na isti način kao u prosečnom MMORPG-u, a u igri imate i opciju za „feign death” (glumljenje smrti na način hunter klase u WoW-u), što resetuje aggro s jednog lika bacajući fokus protivničke paljbe na drugog. Okruženje igre projektovano je da do maksimuma opravda ovaj sistem: uski hodnici, prostorno limitirani enterijeri s mnogo zaklona, demolirane zgrade i drugi elementi urbanog lavirinta davaće vam pregršt opcija za pucačku igranku iz nekoliko mogućih uglova. Ako igrate sami, na ponašanje svog AI partnera možete uticati do detalja, određujući mu pasivan ili aktivan (generisanje aggroa) pristup, praćenje ili pucanje sa pozicije i slično. AI je prilično kompetentan, nikada ne srlja ko muva bez glave i u principu radi ono što mu naredite.

Sistem kupovine, nadogradnje i podešavanja oružja pretrpeo je naviše pozitivnih izmena u odnosu na prethodnu igru i sada izgleda kao potpuno samostalna metaigra sa drastično više opcija. Delovi oružja sada su delimično univerzalni, što znači da će cev, optički nišan, kundak ili neki drugi modularni elemenat jedne puške pasovati i na drugoj, pa ih možete skidati, kombinovati i ubacivati do milje volje praveći tako sulude (suludo ubojite) kombinacije. Uostalom, keš koji zarađujete ispunjavanjem glavnih i opcionih zadataka možete trošiti jedino za nabavku arsenala.

Glavni zadaci, koji se u najvećem broju slučajeva svode na probijanje kroz razrušeni Šangaj u cilju bekstva iz ratne zone, dopunjeni su s nekoliko opcionih zanimacija. Pronalaženje radio-logova, beznačajno sa gameplay strane, ekstremno je bitno zbog razumevanja pozadine igre i sastavljanja kompletnog mozaika i motiva terorista odgovornih za klanicu. Spasavanje civila, odnosno razrešavanje „hostage” situacija bez nevinih žrtava donosi vam novac ili delove za modifikaciju oružja, a utiče i na „moralni kompas” igre. Da li ćete igru završti kao heroj ili đubre, osim robonovčanih, nema drugih bitnih posledica, što je šteta jer je sistem odlično zamišljen.

Miodrag KUZMANOVIĆ