Imamo sjajnu ideju – da se od sada Olimpijske igre umesto svake četvrte održavaju svake godine! Što da ne? To bi proizvođačima igara dalo šansu da se više udube u tematiku i konačno nam podare ostvarenje vredno pažnje. Ako stvari ostanu ovakve kakve jesu, bojimo se da će sve što dolazi pod sloganom „Oficijelna igra Olimpijskih igara” izazvati smeh i bojkot igrača. Zato poručujemo odgovornima iz MOK-a: „K’o Boga vas molimo da skratite vreme između najvećih svetskih smotri sporta, dajte šansu programerima da zarade svoj ’lebac, da se konačno zainteresuju za izradu ovog tipa igara i, konačno, zarade neku crkavicu. Na kraju, i oni su samo ljudi!”

Bez obzira na to koliko se mi šalili, situacija je zaista tužna i ne pamtimo kada smo se dobro zabavili igrajući sportsko ostvarenje ovog tipa (verovatno kada je Konami poslednji put praćaknuo perajem). Ulazak u celu priču velikog igrača kakav je Sega sigurno je bila dobra vest i ponadali smo se da je vreme osrednjih igara u žanru daleko iza nas. Oh, kakva zabluda...

Početak prilično obećava, pa nas tako dočekuju jednostavni i pregledni meniji, simpatična muzička podloga, ali i kontrole koje su pisane za Xbox 360. Opcije na ekranu su bukvalno označene prepoznatljivim dugmićima sa „kutijinog” kontrolera, i tu će ostati čak i kada izvršite njihovu rekonfiguraciju. Prosto je neverovatno koliko je autore mrzelo da se pozabave osnovnom stavkom kao što su kontrole. Idemo dalje i pokrećemo Practice mod kako bismo se upoznali sa osnovnim elementima igre. Pred očima nam se ukazuju prilično ubava grafika i lepi specijalni efekti (neka vrsta blura), dok na skijama nezadrživo jezdimo ka cilju. Nakon što smo pohvatali konce i shvatili da se sve što treba raditi tokom trke svodi na usmeravanje skijaša levo-desno i korekciju brzine (uspravljanjem i saginjanjem), od spusta brzo odustajemo. Sledeća disciplina su ski-skokovi i čini nam se da krajnji rezultat ovde mnogo više zavisi od igračevih akcija. Treba oceniti pravu jačinu vetra, pa se dovoljno snažno odgurnuti sa zaletišta, pa utrefiti tajming za napuštanje brda, vršiti korekciju u vazduhu tokom leta, doskočiti na vreme... Međutim, u praksi sve to ide potpuno drugačije i kao od šale pravimo enormne skokove i zasenjujemo konkurenciju. Stvari nam postaju sumnjive i kao gladni krećemo da „prevrćemo” i ostale discipline. Svugde nas dočekuje lepa grafika i potpuno odsustvo studioznog pristupa tematici. Čaj u jednoj, kontrolor u drugoj ruci, dok vam na ramenu spava telefon – i udri! Da stvar bude kompletno poražavajuća pobrinuo se sistem vrednovanja rezultata koji nema ama baš nikakve veze sa realnošću. Nakon sat vremena igranja stičemo neodoljiv utisak da smo u nekakvom interaktivnom programu za izračunavanje brzine grafičke kartice. Beživotno, dosadno, neinventivno, a opet strogo proračunato i vizuelno upečatljivo.

Naravno, igra ima i puni takmičarski mod (Olympic Games) gde se protiv još tri ljudska ili AI igrača borite za najsjajnije odličje. Četiri takmičara na Olimpijskim igrama? Jezuš Marija! Čekajte, ima još! Svom avataru ne možete ni na jedan način da udahnete dašak specifičnosti i osobenosti. Nema modelovanja lica i figure, ne postoji izbor „uniformi” i sportske opreme, nema treninga i brušenja sposobnosti – ništa! Kao instant kafa – suni u šolju i gutaj. Dobro je da je bar ostavljen izbor nacionalnosti, mada su implementirane samo 24 zemlje, i to bez nas, of course. A šta je sa disciplinama? Ima ih svega 14 i podeljene su na muške i ženske. Tu je muški spust i superveleslalom, ženski slalom i veleslalom, potom ski-skokovi na velikoj skakaonici, brzo klizanje, bob, sankanje... Trebalo je to mnogo bolje i mnogo ozbiljnije da se obradi. Nije ni 14 disciplina malo, ali kada su sve tako površno i tako veštački osmišljene uvek ćete tražiti još jednu više – kao davljenik pojas za spasavanje.

Možda je jedina svetla tačka igre mod Challenges. Ovde je cilj ispuniti naročite zadatke učestvovanjem u pojedinačnim disciplinama. „Izazova” ukupno ima 30 i podeljeni su u tri težinske oblasti. Kako ih budete uspešno rešavali tako će vam se otvarati novi. S obzirom na to da je ovaj režim osmišljen kao neobavezan, ispunjavanje zadataka ne odnosi se na mimikriju pravog takmičenja već na zadovoljavanje imaginarnih uslova. Tako, recimo, u spustu treba da sakupite 1200 bodova (a oni se dobijaju tečnom i brzom vožnjom) ili da dostignete brzinu od 400 kilometara na sat (sabiraju se vrednosti na checkpointima), na poligonu za bob stazu treba završiti u okviru zacrtanog vremena, u paralelnom veleslalomu na dasci treba doći do cilja a ne potrošiti sve poene koji se dobijaju na startu itd. Ovde smo se najduže zadržali, ali nas je nedostatak kompetitivnosti igre i nemogućnost kastomizacije avatara brzo naterala na to da zabavu potražimo na nekom drugom mestu.

I? Zašto smo potrošili dragocenu stranu za ovaj opis kada sem lepuškaste grafike praktično nismo našli ni jednu pozitivnu osobinu? Pa, Olimpijske igre su nam na vratima, nedostatak kvalitetnih naslova u ovom periodu je poslovičan, a i ničeg boljeg na temu zimskih sportova trenutno nema na tržištu. Uh, kako padaju kriterijumi kad zavlada očaj...

Vladimir PISODOROV