Ako se ikada bude dodeljivala medalja za hrabrost u svetu video igara, tim koji stoji iza izvanrednog Borderlandsa trebalo bi s ponosom da je nosi. Ne samo da su se drznuli da objave originalan co-op multiplayer shooter manje od mesec dana pre zemljotresa i cunamija zvanih Left 4 Dead 2 i Modern Warfare 2, promenivši usput kompletan vizuelni identitet igre i navlačeći na sebe (neopravdan) gnev većine zainteresovanih igrača, već su, gotovo paralelno sa izbacivanjem igre, odmah krenuli u skuckavanje dodatnog sadržaja. Iako je prva od ovih ekspanzija Zombie Island of Dr. Ned svetlost dana ugledala još krajem novembra, kako bi se donekle poklopila sa zapadnjačkim praznikom Halloween. Sada je sjajna prilika da se na jednom mestu osvrnemo i na skoroizašli drugi DLC paket sa kriptičnim imenom Mad Moxxi’s Underdome Riot. Nakon bezbolne instalacije željenog paketa on se u potpunosti integriše sa ostatkom igre, a dodatnom sadržaju pristupate jednostavnim aktiviranjem bilo koje teleporter stanice na već posećenim mapama i izborom nove destinacije.

Zombie Island of Dr. Ned (svaka sličnost sa „Ostrvom dr Moroa” je, je li, slučajna) smeštena je na izolovano ostrvce pretvoreno u rudarsku koloniju od strane korporacije Jakobs, poznate iz originalne igre. Kompletna operacija biva zbrisana neidentifikovanim oboljenjem koje celokupnu populaciju pretvara u krvožedne zombije. Na igraču je da pomogne, ali i da odgonetne ulogu doktora Neda iz naslova (koji sumnjivo liči na doktora Zeda iz osnovne igre) u celoj ujdurmi. Već i iz samog naslova jasno je to da je ekspanzija tematski inspirisana kako praznikom Noći veštica tako i očiglednim referencama na pop-horor kulturu generalno (uključujući tu i sjajan omaž crtaću Skubi Du na nekoliko mesta). Osim vizuelnog identiteta, ovo se odnosi i na klase neprijatelja koje ćete sretati. Zombiji dolaze u nekoliko varijanti (obični sporohodni, psihotični koji se kreću mnogo brže, klasa defiler koja bljuje usporavajuću sluz, zombiji-samoubice koji eksplodiraju kada vam priđu, tenk klasa nalik na frankenštajnovo čudovište, kao i obavezni zombiji-kepeci), a pored njih tu su još i krvožedne corpse eater ptičurine, pumpkinhead boss na kraju jednog od questova, varijanta Skeg vukodlaka i loot gunovi, čudovišni humanoidi koji na leđima nose kompletne sanduke sa naoružanjem.

Kampanja se odvija na šest mapa srednje veličine (u odnosu na original) i po pitanju gameplaya ni na koji način ne odstupa od onoga na šta smo inače navikli (identično preuzimanje misija koje ne odskaču od standarda, randomizirano spawnovanje oružja i opreme iza ubijenih protivnika i sl.). Dve manje zamerke odnose se na odsustvo bilo kakvog vozila kojim biste malo ubrzali kretanje po terenu, kao i na činjenicu da nijedna mapa (sem početne) nema teleport stanicu, pa vas očekuje mnogo tabananja uzduž i popreko baksuznog ostva.

Mad Moxxi’s Underdome Riot je, s druge strane, zamišljen i realizovan isključivo kao set PvE arena koje vodi „luda” Moksi, trostruka udovica/raspuštenica koja će krajnjeg pobednika nagraditi i titulom četvrtog supruga. To je inače lik koji je očigledna aluzija na tetku Entiti (koju je glumila Tina Tarner) iz trećeg „Mad Max” filma (čak i sam naslov ekspanzije aludira na to). U svakoj od tri arene vaš zadatak je preživljavanje 25 progresivno sve težih protivničkih talasa izdeljenih u po pet rundi. Između svakog talasa imate nekoliko sekundi da obnovite zalihe potrošene municije (sakupljanjem padajućih kontejnera), svaka od rundi završava se obaveznim boss talasom, a najzanimljiviji feature ekspanzije odnosi se na randomizirane uslove borbe (nalik na mutatore iz UT igara) nakon svakog talasa, počevši od druge runde (određena klasa oružja nanosi više štete od drugih, promenljiva gravitacija, deaktiviranje energetskog štita, veća šteta koju prave protivnici i slično).

Ekspanziju karakteriše insistiranje na udruženom igranju više igrača usled velike težine izazova zbog koje je igru praktično nemoguće završiti u solo varijanti. Kad god neko od saboraca padne u borbi (i niko ne uspe da ga rivajvuje na vreme), dotični se respawnuje na vrhu kule koja se nalazi na sredini svake arene, odakle saveznike može da pomaže isključivo snajperisanjem, dok u single-player varijanti ovo znači kraj igre i resetovanje trenutnog napretka na nulu. MMUR donosi u B-lands univerzum jednu jedinu pravu mikronovinu u vidu banke u predvorju pre ulaska u arene. Tu možete skladištiti i podizati iteme koji nisu mogli da stanu u tesni inventar (ovo je urađeno na insistiranje igrača na forumima igre).

Prepoznatljivi stripski „sel-šejdovani” stil nije menjan, već je samo obogaćen gomilom novih elemenata. Dok se ovo u maloj meri odnosi na ekspanziju Mad Moxxi (čije arene uglavnom koriste recikliran materijal iz bazne igre), Ostrvo doktora Neda donosi daleko više novih vizuelnih poslastica po jedinici prostora. S obzirom na tematiku ekspanzije, ostrvom dominira mračna i sablasna atmosfera, izuvijano drveće, džinovski mesec na horizontu, razbacane izrezbarene bundeve, uklete kuće na vrhovima brda, kao i već pomenuti dizajn protivnika koje ćete sretati. Muzika i zvučni efekti takođe su u službi date situacije, što podrazumeva urlanje razularene mase u Moksinim arenama i bombastične najave, kao i jezivu muziku i karakteristično zombi mumlanje u kampanji Dr. Ned. Pohvale treba uputiti činjenici da su obe ekspanzije standardno bogato producirane, što se ogleda u kvalitetnim sinematicima pre i tokom odmotavanja priče i u tome da ih krasi karakteristično otkačeni humor, čineći ih tako ravnopravnim delom Borderlands univerzuma i više nego dovoljnom preporukom fanovima (uz sve što je već rečeno) da se bace na obavezno gustiranje.

Aleksandar DINIĆ