Stanlio i Olio, Betmen i Robin, Starski i Hač... Svet je pun interesantnih, dinamičnih muških dueta koji prave gluposti, dele pravdu ili lagano koketiraju sa sve popularnijim homoerotičnim trendovima. Rios i Salem, junaci Armije dvojice, sveže EA Gamesove pucačine u trećem licu, ovom trostrukom klišeu daju kvalitetni interaktivni smisao, budući protagonisti koji rame uz rame i cev uz cev dele gorki plaćenički hljeb. Nekadašnji US Army rendžeri, naši junaci su na vreme shvatili da se ne isplati rizikovati glavu i noge za fiksnu platu, te su prihvatili ponudu privatnog poslodavca i započeli lukrativnu karijeru u svetu međunarodnog security/commando biznisa.

Moramo da pohvalimo EA Games na hrabrosti da aktuelni vojno-politički koktel Iraka, Avganistana, Al Kaide, bombaša samoubica, islamskih fundamentalista, korumpiranih američkih senatora i privatizacije vojnog biznisa prezentuju u krajnje ubedljivoj, nimalo cenzurisanoj i krajnje adult formi. Zaplet bez ikakve naznake rukavica, operisanje real-world pojmovima i smeštanje dobrog dela igre na aktuelna ratišta, uz agresivno sprdanje sa političkom korektnošću, u veoma su oštrom kontrastu sa gotovo svim naslovima visokog profila koje su izdali A+ izdavači. Ovde nećete naći Zakistan, Arulco ili bedna izvinjenja tipa „Ova igra je plod rada multikonfesionalnog i multikulturnog tima...” (da, Assassin’s Creede, prozivam upravo tebe). Army of Two na prilično intrigantan način kritikuje kompletnu ideju „privatnih vojski”, odnosno američkih security kompanija nalik na Blackwater (povučen iz Iraka zbog incidenta sa ubijanjem civila), što je prosto neverovatno za jednu mainstream igru namenjenu populaciji nevinih konzolnih igrača.

Iako je namenjena dvojici igrača (tj. jednom igraču i AI partneru), Army of Two je igra koja esenciju svoje akcione mehanike pozajmljuje od ničeg drugog do MMORG-a! Aggro, odnosno situacija kada jedan igrač, blagodareći ofanzivnim sposobnostima, na sebe preuzima pažnju, udarce i paljbu protivnika/mobova/bossova jeste osnovni način za čišćenje nivoa od gomile protivničkih vojnika. Gotovo svaku borbenu situaciju u igri rešavaćete na jedan jedini način (naravno, uz varijacije u zavisnosti od terena i broja/pozicije protivnika): vi ili partner paljbom ćete „agrovati” oponente na sebe, dok će se drugi truditi da ih opkoli i pokoka sa nebranjenih bokova ili otpozadi. Sistem otvaranja vatre, hvatanja zaklona i „flankovanja” podseća na mešavinu onih viđenih u Gears of Waru i Full Spectrum Warrioru, s tim što je ovde, zbog limitiranog broja opcija (i ograničenja na dva igrača) neuporedivo jednostavniji. Bilo da komandujete Salemom ili Riosom (razlike nema, ali početni izbor lika ne možete promeniti tokom igre, niti se u akciji možete prebacivati sa jednog na drugi), svom partneru možete izdavati tri tipa naređenja: advance, hold position i regroup, od kojih svaka ima dva podmoda, tj. kretanje sa generisanjem aggroa ili „tiho” repozicioniranje u kojem će kolega samo odgovarati na vatru. Ukoliko jedan od vas popije previše metaka, neće poginuti odmah, već će „zdravi” član tima moći povređenog da odvuče do zaklona i zaleči ga, dok će ga ranjenik štititi vatrom iz sedećeg položaja.

Jedan od bitnih motiva za ispunjavanje svih primarnih i sekundarnih zadataka je novac, koji možete potrošiti na nabavku ili podešavanje naoružanja koje nosite u misije. Bogat izbor oružja i delova za njega (lanser granata, veći šaržer itd.) donekle je ruiniran nemogućnošću da teško stečene pare povratite ukoliko vam se nova pucaljka ne svidi. To je posebno evidentno u slučaju kupovine miniguna, koji košta 175.000 $ (a koji igra snažno sugeriše kroz tooltipse za vreme učitavanja nivoa), koji nije kvalitetan i još će vas sprečiti da kupite, recimo, lanser granata ili bolji model snajpera. Naše bogato iskustvo pak sugeriše da je Steyr AUG kao primarno oružje (sa svim opcionim modifikacijama) sasvim dovoljan za prelaženje igre. Svako oružje možete i „pimpovati”, odnosno potrošiti 10.000 i više dolara na zlatnu oplatu i gravuru, čime pored vizuelnog stila beogradskih kriminalaca iz ranih devedesetih godina postižete i mnogo veću aggro-generaciju. Ne znamo kakve veze gravure i dijamanti na jurišnoj pušci imaju sa besom protivnika, ali ajde...

Iako je AI vašeg kolege prilično kompetentan, na nekim mestima će praviti gluposti tipa zaglavljivanja u nevidljivim preprekama, ili će vas vući ranjenog kroz kišu olova, ignorišući obližnji zaklon, do prilično udaljenog mesta na kojem će vas zalečiti. Nedostaci AI-ja, odnosno nemogućnost superpreciznog izdavanja naređenja za pozicioniranje u prostoru, igru čine drastično boljom ako je igrate u kooperativnom režimu sa „živim” kolegom. To će vam, nažalost, biti omogućeno samo ako prijatelj i vi posedujete gold naloge na servisu Xbox Live, ili plazma/LCD televizor od 50+ inča na kojima bi split screen opcija imala smisla. Ne znamo iz kog razloga je eliminisana opcija za igranje preko system linka, koja bi na lak način omogućila kućne sesije sa dva Xboxa 360, jednim televizorom i jednim PC monitorom koji sigurno poseduje prosečno domaćinstvo. Oh, well...

Osnovna mana igre leži u limitiranosti opcija koje imate pri borbama u zatvorenom prostoru, gde su mogućnosti za manevar minimalne i gde odsustvo preciznih komandi za AI partnera podrazumeva da ćete umesto „šaltanja” aggroa uvek AI kolegu koristiti kao „tenk”, što igru na silu kanališe u formu najklasičnijeg third person shootera. Od šest nivoa koje igra poseduje i koji se, uzgred budi rečeno, mogu spaliti za jedan dan, gotovo pola ćete provesti u enterijerima u kojima igra prestaje da bude ono što su autori prvobitno zamislili.

Miodrag KUZMANOVIĆ