Rainbow Six: Vegas 2

Bilo je potrebno više od deset godina da Rainbow Six igre pronađu magičnu sredinu između hard-core taktičkog šutera i akcione konzolne debilane nalik na Lockdown. Pre nešto više od godinu dana, Rainbow Six Vegas je uspešno dostigao taj delikatni ekvilibrijum, ušavši pod kožu najširoj bazi igrača i položivši jaja iz kojih se ispilio kompromis koji predstavlja jedino moguće rešenje u surovoj partiji tržišnog ruleta. Nama je pomalo žao što RS igre više nisu neopraštajući, überrealni simulatori antiterorističkih operacija, ali smo hipersvesni da bi takva igra, u poznoj prvoj deceniji XXI veka izašla samo jednom, ostavljajući razvojni tim u milionskim dugovima, a njihove žene i decu u ritama.

Za taktički shooter sa zapletom lociranim u prestonici kocke, Rainbow Six Vegas 2 povlači iznenađujuće mali broj riskantnih poteza. Promene u odnosu na prethodnu igru nisu supstancijalne, već spadaju u kategoriju šminkerskih detalja koji dodatno bruse sistem koji je funkcionisao gotovo bez greške. Ipak, jaz od 18 meseci između Jedinice i Dvojke u kojem nema realne evolucije neizbežno ostavlja posledicu na finalni utisak o igri: ako je Vegas bio fantastičan, Vegas 2 ne zaslužuje nešto više od atributa „iznadprosečan”.

Naracija u igrama Rainbow Six nikada nije bila megajaka strana franšize, ali je surovi cliffhanger iz originalnog Vegasa donekle prenuo ljude iz defaultne antianticipacije storytelling šokova. Obračun na mostu i uspešno bekstvo Gabrijela Novaka, odmetnutog Rainbow operativca, ostavio je zjapeću rupu koja je podrazumevala smisleni zaključak u budućem nastavku, što smo dobili u Vegasu 2, ali ne na način koji bi zaslužio da o njemu pevamo hvalospeve. Prve tri četrvrtine single player kampanje igre predstavljaju besomučnu jurnjavu za teroristima koji podmeću bombe po Gradu greha, akcioni miks superiorne borbene mehanike i totalno konfuzne naracije koja vas iz više razloga tokom većeg dela igre drži u potpunom mraku. Osnovni problem je sledeći: zaplet vam se u celosti dozira radio-komunikacijom sa komandirom, dispečerom u centru i povremenim dijalozima sa članovima tima u helikopteru pre početka svake misije, ali s obzirom na to da igra ne poseduje opciju za aktiviranje titlova, najveći deo rečenica ostaće polurazumljiv i utopljen u eksplozije, pucnjavu, hučanje elise i ostale enviromentalne efekte. Niko, naravno, od igre nije očekivao ultraelaborisani tehno-triler sa dramskim pauzama i bombastičnom glumom, ali ovo malo klensijevštine što igra nudi ipak je moglo da bude predstavljeno u formi koja ne zahteva paranormalno naprezanje ušiju, restartovanje poglavlja zarad sticanja slike o smislu i totalno prigušivanje svih zvučnih skala igre na uštrb „voice volumea”.

Dva osnovna gameplay dodatka koje Vegas 2 nudi jesu mogućnost trčanja i sticanja iskustvenih poena u single player kampanji (prvi Vegas ih je imao samo u multiplayeru). Trčanje, pored toga što igri dodaje dozu dinamike, daje i poentu u vezi s izborom oklopa čije statistike balansiraju između zaštite i pokretljivosti. Sistem sticanja iskustvenih poena u single i multiplayer okršajima (koji su permanentni) prilično je interesantan, predstavlja snažan motivacioni faktor za igranje u bilo kom modu, a nadasve je jednostavan. U zavisnosti od načina eliminacije svakog pojedinačnog protivnika, igra vam dodeljuje poene u assault, close quarters i marksman kategorijama, a dostizanje određenog nivoa u svakoj pojedinačnoj kategoriji otključava nove primerke naoružanja. Na primer, ako protivnika smaknete sa distance, dobijate marksman poene; ako ga raznesete kašikarom, dobijate close quarters; ako likvidirate oponenta koji nosi štit, sleduje vam assault bonus...

Ovo su samo pojedinačni primeri, a svaka kategorija poseduje nekoliko načina „prepoznavanja i tarifiranja” poena. Prelaženje nivoa i killovi koji ne spadaju ni u jednu kategoriju daju vam „obične” XP poene, čiji rast omogućava dobijanje viših činova i otključavanje novih vrsta oklopa i šminkerskih dodataka nalik na bandanu, naočare, odeću i raznovrsne kamuflažne šeme (koje vam omogućavaju da se u multiplayeru razlikujete od drugih igrača). Ovaj laki RPG sistem predstavlja snažni otklon u odnosu na ranije Rainbow Six igre u kojima vam je sva oprema bila dostupna od samog početka: sada se za jače (ili naprosto drugačije) primerke morate dobro oznojiti. Inkorporacija ovog sistema i u singleplayeru posebno je značajna za multiplayer, jer omogućava multiplayer pridošlicama da ne izgledaju smešno u prvih nekoliko dana igre.

Unreal 3 endžin koji pogoni Vegas 2 i dalje radi solidan posao, ali igra ne izgleda onako impresivno kao Kec iz najmanje dva razloga: prvo, generalni nivo detalja i kvalitet teksturiranja i animacije su isti, što posle 18 meseci više nije „vau”; drugo, dobar deo misija odvija se u lokacijama koje su manje živopisne/šarene od kockarnica iz prvog dela.

Miodrag KUZMANOVIĆ