Razvojni tim kompanije Lesta Studio donosi nam alternativnu verziju najkrvavijeg razdoblja i mogućnost da sami odredimo kurs moderne istorije Evrope u igri Aggresion: Reign Over Europe. Gameplay se sastoji iz dva nivoa, menadžerskog i RTS nivoa. Cela igra obuhvata jednu masivnu kampanju i nekoliko dodatnih misija. Na početku kampanje dat je izbor države koju treba voditi u periodu od 1910. do 1950. Odabir jedne od četiri države (Engleska, Francuska, Nemačka, Rusija) ima uticaja jer svaka od navedenih zemalja ima svoje prednosti i mane: primera radi, Rusi su tehnološki inferiorniji u startu, ali poseduju veće ljudske resurse, dok sa druge strane, Nemci imaju jaku industriju, ali nestabilnu političku situaciju.

Menadžerski deo igre podseća na Europu Universalis, ali velika zamerka ide očajnom interfejsu, čija školjka ne samo da je hladna, neoriginalna i neestetična, već i ekstremno nepraktična i konfuzna. Skupljanje resursa vrši se u jedinici vremena i ogleda se u nauci i industriji, a brzina priliva resursa zavisi od procenta populacije koji učestvuje u industrijskoj proizvodnji ili je deo obrazovnog sistema. Treći deo populacije radi na kvalitetu života, što utiče na stabilnost i nivo secesionizma. Upravo je određivanje procenta aktivne populacije u ovim sektorima nelogičnost, jer je igraču dozvoljeno da, kako mu se prohte, pomera skale i da u sekundi pola populacije preraspodeli u fabrike, a ako mu sutradan budu nedostajali naučni resursi – na obrazovanje. Za igru koja teži realističnosti ovo je potpuno neprihvatljivo.

Kada je o (ne)realističnosti reč, treba napomenuti da postoji dugačka lista istorijskih ličnosti koje je moguće uzeti za članove vlade, ali je tako moguće i da npr. Lav Trocki postane član engleske vlade(?!). Dijapazon istorijskih glavonja je solidan, a po svom angažovanju igrač dobija kontrolu nad ovim likovima, čiji radijus delovanja zahvata jedan ili više gradova. Postoji šest klasa za dotične ličnosti: lider, ministar, general, špijun, naučnik i humanista. Pošto svaki avatar može da ima tri zanimanja istovremeno, eto nama alternativnog Alberta Ajnštajna, naučnika, humaniste i generala na bojnom polju!

Izgradnja univerziteta, fabrika itd. sa jedne i naučni razvoj sa druge strane neophodni su za proizvodnju novih jedinica i evoluciju vojske, a dostupni su pravi istorijski modeli oružja. Ovde moramo da pomenemo veliku manu igre koja se ogleda u potpunom izostanku bilo kakvog prikaza liste objekata koji se trenutno grade. Da bi igrač proverio koliko je još ostalo da nešto bude završeno ili šta se uopšte gradi, mora da isklikće čitavu proceduru.

Diplomatije skoro da nema, a cela kampanja, baš kao i razdoblje koje obrađuje, vrti se oko prolivanja krvi zbog teritorija. Igrač može bez povoda da objavi rat bilo kome, nema Gavrila Principa da otvori klanicu. Povremeno iskaču nasumični zadaci čije (ne)ispunjavanje donosi benefite ili gubitke i koji treba da zatalasaju monotonost ove igre. Nažalost, to bi samo trebalo da bude tako: zbog preterane nasumičnosti oni su često prostorno-vremenski neizvodivi jer, ili je nemoguće stići na vreme gde treba, ili bi prolazak čitave armije kroz polovinu Evrope do željene destinacije za posledicu imao rat sa svima redom. Kada se još doda jednoličnost ovih zadataka, ostaje zahvalnost autorima na opciji za isključivanje istih.

RTS element: Aggression predstavlja regresivni korak u razvoju žanra jer ignoriše mnoge inovacije koje su unete proteklih godina. Na primer, dvoklik na neku jedinicu za posledicu bi trebalo da ima selektovanje svih jedinica istog tipa, ali ovde to nije slučaj. Ili selektujete svu pešadiju, ili sva vozila i sl. To otežava taktiziranje i raspoređivanje željenih jedinica. Moguća je samo vizuelna identifikacija neprijatelja, jer se oni ne mogu selektovati, a nema nikakvih tooltipova. Ni formiranje grupa pomoću ’Ctrl’ tastera i brojeva nije uvek uspešno. Ipak, apsolutno neoprostiva mana je osećaj nedovoljne kontrole nad sopstvenom vojskom, prouzrokovan varijabilnim AI-jem i, pre svega, očajno odrađenim pathfindingom. Klikom na željeno mesto igrač se ne može nadati da će se vojska baš tu naći, ili da će svi uopšte doći gde treba. Neki tenk često zaostane ili krene dužim putem. Kao da je lakše kontrolisati roj muva bez glave nego sopstvenu vojsku. Nažalost, veći deo borbe svodi se na posmatranje i puku sreću, a ne kontrolu. Nema kontrole ni nad avijacijom, već se pozivaju vazdušni napadi. Sve bitke svode se na isto: zauzimanje nekoliko ključnih zona na mapi. Posle odigrane prve bitke igrač je video sve, ostaje samo ponavljanje istih radnji savremenijim oružjem. AI nekad briljira, a nekada pola vojske izgine od kvantitativno inferiornijeg protivnika.

Grafika je relativno zadovoljavajuća: solidne senke i ne naročito živopisni efekti (sem eksplozije A-bombe, „brigther then a 1000 suns”). Manjak detalja je pravi melem za hardver, ali ne i za oči. Predeli su pretežno praznjikavi, a svaka mapa manje-više liči na prethodnu. Specifičnosti različitih podneblja nisu dovoljno istaknute, London, Pariz i Moskva izgledaju slično... Ipak, za pohvalu je što se zgrade sastoje iz mnogo poligona tako da se realistično ruše. Takođe, izgleda da je vreme u to doba bilo uvek lepo. Muzika je ogledalo igre – nezarazna, neoriginalna, a ni zvuci nisu ništa posebno. Glasovni odziv je tragikomičan.

Očigledno je da su dečki iz Rusije zagrizli više nego što su mogli da progutaju. Deja vu feeling iz bitke u bitku, nedovoljan osećaj kontrole nad sopstvenom vojskom i apsolutna neoriginalnost za posledicu imaju to da je zabavnije igrati tablić sa bakom ili stari dobri Riziko.

Ivan VESIĆ