Dark Sector je igra koja se četiri godine kuvala u kazanima Digital Extremesa i koja je u 1460 dana razvojnog procesa nekoliko puta promenila smisao i koncepciju. Prvobitno zamišljena kao pure-SF pucačina sa vanzemaljcima i okruženjem svemirskih stanica, igru je sekvencijalno porađalo nekoliko desetina babica koje su bebinu glavu vukle na sasvim različite strane, dok neko krajem 2006. nije rekao Halt (hammerzeit!) i pokušao da stvari vrati u iole koncentrisan kolosek. Dark Sector je redizajniran, reosmišljen sa literarnog i mehaničkog aspekta, ali su nedostatak vremena i perzistentna konfuzija ostavili nekoliko gadnih anomalija. Ukratko, Dark Sector v2.0 podseća na momka sa planine koga su od ovaca doveli na atletski miting, gde je posle solidnog plasmana organizator rešio da ga stavi za govornicu i ohrabri da kaže nešto o sebi... Mutaviji od Boška Buhe pred mikrofonom, DS nije ni pokušao da objasni metafizičke aspekte svog uspeha, već je automatski potegao glejv, naoštreni ekvivalent priče o jurišu na bunkere i krenuo da seče glave po stadionu...

Dark Sector je solidna pucačina iz perspektive trećeg lica koja nedostatak identiteta maskira sistemom „one trick ponny”, u ovom slučaju troseklim bumerangom glejvom koji ime, kompletni dizajn i poreklo vuče iz filma „Krull”, mid-budget fantasy/SF ostvarenja iz ranih osamdesetih godina prošlog veka. Mneh? Pazite dalje... Hayden Tenno, operativac nekakve kvazi-CIA organizacije sa japanskim imenom i fizionomijom Teksašanina, poslat u fiktivnu bivšu republiku SSSR Lasriu da spreči... nešto..., biva inficiran... nečim..., što mu desnu ruku do ramena pretvara u metal, čime momak stiče sposobnost da iz dlana materijalizuje dotični glejv. Dobija instrukcije preko radija da kontaktira sa undercover operativcem koji će ga uputiti dublje u problem, tj. u smisao frke koja uključuje ruske vojnike u HAZMAT odelima, inficiranu populaciju lučkog grada, nekakvog misterioznog bradonju koji želi da otvori nekakav Vault... Kroz priču povremeno defiluje i harizmatična crnka koja Haydena već poznaje, između misija ponekad dobijate i FMV sekvencu u kojoj neki likovi nešto pričaju... Posle desetak sati igre, konsultacije oficijelnog sajta i informacija dostupnih na Wikipediji (u polje za pretraživanje ukucajte Dark Sector) imaćete bledu ideju ko ste, odakle dolazite i šta je smisao svega. Igra koja je u prvih pola sata zamirisala na Splinter Cell naglavačke se sunovratila u suludo somnabulni trip, iz kojeg nije ni pokušala da se izvuče do kraja. Ovakva konfuzija i sramotno odsustvo smisla i koherentne priče nikada do sada nismo videli, a videli smo mnooooogo gluposti u našoj bogatoj karijeri. Čini se da je scenario Dark Sectora pisan 10 minuta pre nego što je igra trebalo da ode na traku: svetlosnom brzinom sklepanom sinopsisu neko je tada iz bogate biblioteke gotovih nivoa dodao deset najpribližnijih, otvorio kavez i pustio Haydena da divlje maše artefaktom iz filma kojeg se više niko normalan ne seća.

Probijanje kroz 10 poglavlja igre, napucavanje sa vojnicima, mutantima i povremenim bosovima u velikoj, gotovo copyright-breach meri podseća na Gears of War, sa izuzetkom fakta da se Hayden šiba solo i da ne može da otvara vatru naslepo iz zaklona. Za eliminaciju zlotvora, u većini situacija koristićete glejv: vatreno oružje koje ostaje posle umlaćenih protivnika poseduje sigurnosni sistem koji ga posle desetak sekundi čini neupotrebljivim za inficiranog nosioca (tj. vas). „Čiste” primerke oružja možete kupovati od crnoberzijanaca, nasumično lociranih u šahtovima na koje povremeno nailazite, ali taj sistem ima nekoliko ozbiljnih mana. Prvo, novca za najjače primerke retko ćete imati dovoljno, jer je keš koji nalazite prilično oskudan. Drugo, od krijumčara ne možete pazariti municiju, što podrazumeva da ćete svaki metak štedeti samo za najčupavije situacije. Treće, sačmare i jurišne puške ne možete koristiti uporedo sa glejvom, tako da ima smisla koristiti samo „dual wield” kombinaciju nekog pištolja (mala vatrena moć) i vernog bumeranga. Vatreno oružje možete nadograditi opcionim dodacima koje nalazite usput (veća vatrena moć, veći šaržer, probojnost metaka...), ali nijedan od tih dodataka ne utiče presudno na njegovu upotrebnu vrednost.

„Poni sa jednim trikom” iz gornjeg dela teksta je, dakle, glejv, koji će u toku igre, paralelno s vama, dobijati sve jače atribute. Na početku ćete moći samo da ga zabacite ka protivniku nadajući se pogotku, dok ćete kasnije steći mogućnost da ga kontrolišete u letu, da iz „elementarnih” izvora nalik na vatru, led ili izvor električne energije preuzimate atribute zarad spaljivanja, zaleđavanja ili šokiranja protivnika. Glejv ćete koristiti da biste pribavili udaljene predmete nalik na kutije sa municijom ili protivničko oružje, kao i za rešavanje terenskih zagonetki koje vam otvaraju put za dalje napredovanje (npr. vatreni glejv za spaljivanje puta kroz nekakvu biomasu; naelektrisani glejv za otvaranje određenih brava i slično).

Veoma problematičan elemenat igre jesu boss fajtovi, za koje širom Interneta postoje podeljena mišljenja o smislu i poenti dizajna. Nekim ljudima veoma se sviđa što je svaki unikatan i što pronalaženje efektivne strategije podseća na dedukciju raid bossa iz neke MMO igre, ali lično nam se ni najmanje ne dopada fakat da je svaki fajt sve samo ne indikativan. Jednostavno, nijedan boss ne daje povratnu informaciju o tome da li vaši napadi imaju efekta ili nemaju, tako da se pronalaženje uspešne strategije svodi na sistem probe i greške dok alhemijski ne provalite da se nešto dešava.

Miodrag KUZMANOVIĆ