Kada se pomene „Zlatna horda”, na um padaju slike nepregledne mongolske vojske koja se, pod vođstvom Džingis-kana i njegovih generala, obrušava na nepripremljenu i ratom rastrzanu Evropu, bacajući je u haos koji će trajati generacijama. Tek usled unutrašnjih previranja i bez svog legendarnog vođe, mongolske horde polako će se povući i otići u istoriju. Ovaj period spočetka XIII veka obrađen je u igri The Golden Horde, koja prati dešavanja u Evropi, Rusiji i centralnoj Aziji u vreme najezde Mongola.

Nažalost, sem zanimljivog (i do sada zapostavljenog) istorijskog perioda, ova igra ima malo šta da ponudi. Već po pokretanju instalacije, ona odaje utisak generičke strategijice. To preovlađuje i kroz glavni meni i siromašna podešavanja koja igra nudi. Na prvi pogled sve se čini uobičajenim, tu su tri frakcije: Mongoli, Rusi i krstaši, po jedna kampanja za svaku od njih, kao i neizbežna opcija igranja protiv živih protivnika u lokalnoj mreži.

Međutim, po pokretanju tutorijala shvatamo da igra ipak ima nekoliko aduta u rukavu. Uvodna misija nije dugačka i zgodna je da se upoznate sa pojedinostima igre. Tako ćete, vodeći Mongole, shvatiti da neke njihove zgrade mogu da se sklope u vagone i pomeraju po mapi, da sve jedinice poseduju iskustvo i da postoje heroji koji su nadmoćni na bojnom polju i koji svojim sposobnostima mogu da povedu vašu vojsku do pobede.

Ubrzo vam se otkriva i nekoliko potpuno inovativnih ideja koje igra krije. Tako ćete se iznenaditi kada dobijete nekoliko jakih jedinica i shvatite da su zapravo beskorisne pošto nemaju oružje, i da ga morate prvo iskovati u kovačnici. Kovač, s druge strane, radom dobija iskustvo i mogućnost da kuje bolje, ubojitije oružje i jače štitove. Ovo je lep dodatak igri i otvara nove mogućnosti, kao što je, recimo, skupljanje oružja palih boraca sa bojnog polja. Takođe se dolazi do jedne u najmanju ruku neobične taktike za igranje, koja bi se komično mogla nazvati „rašovanje kovača”. Naime, izuzetno je jednostavno utrčati konjicom u protivničku bazu, ustremiti se pravo na kovača i ubiti ga, a protivniku će trebati bezmalo petnaestak minuta da se oporavi i da ponovo počne sa proizvodnjom kvalitetne opreme. Isto tako, treba imati na umu da svoju vojsku možete opremiti oružjem zaplenjenim od drugog igrača, što otvara mnoštvo mogućnosti za dobijanje neobičnih i veoma korisnih jedinica. Svaki primerak oružja moraćete zasebno da iskujete, a pošto ono nije nimalo jeftino, trudićete se da pokupite svu razbacanu opremu preostalu posle veće bitke. Pošto svako oružje pruža neku posebnu mogućnost poput šanse za ošamućivanje protivnika ili veću štetu protiv konjanika, korisno je imati pristup raznovrsnom arsenalu koji inače ne možete da proizvedete. Svakog borca obavezno treba opremiti i štitom, pošto pored umanjenja primljene štete, štitovi pružaju i solidnu šansu za blokiranje napada. Tako možete višestruko povećati šanse za preživljavanje vaših dragih vojnika, dajući im priliku da steknu iskustvo i dovedu vas do pobede.

Tako koncipiranim dodeljivanjem opreme jedinicama dobijate običnu pešadiju, kopljanike ili strelce, kao i (prilikom ukrštanja sa konjima) konjaničke verzije istih. Odnos snaga je očigledan i previše uprošćen. Pešadija je jača od kopljanika, kopljanici su jači od konjice, a konjica od pešadije. Kamen, papir, makaze... Strelci su tu za podršku, i kao i obično brzo nastradaju ukoliko se protivnik do njih probije.

Tri nacije koje ćete imati priliku da vodite zapravo su veoma slične po načinu razvoja. Najveće razlike ogledaju se u raspoloživom oružju i sposobnostima jedinica i heroja. Tako Rusi poseduju tešku pešadiju i koriste buzdovane i topuze, krstaši vitlaju izuzetno opasnim dvoručnim mačevima, a Mongoli, koji su demoni na leđima konja, kao pešadinci su slabi vojnici.

Borbe koje ćete imati priliku da vodite obično neće prelaziti dvadesetak ljudi sa svake od strana, pošto ćete biti ograničeni kako raspoloživim resursima, tako i maksimalnim brojem vojnika. Ovaj broj možete povećati zauzimanjem sela na mapi, što otvara potrebu za teritorijalnom dominacijom. Pored sela, neophodno je zauzimati i druge građevine, poput štala, koje vam pružaju mogućnost da nabavite konje za svoje trupe.

I dok igra nosi nekoliko prijatnih novina, najveće razočaranje donose neraznovrsnost i nedorečenost svega predstavljenog. Tako svaka nacija raspolaže sa tek desetak različitih građevina, vrsta oružja i svega par jedinica. Takođe, ne postoji nijedna tehnologija ili unapređenje koje biste mogli istražiti a koje bi pomoglo u ostvarivanju postavljenih zadataka. Tako, dok će vam se po završetku tutorijala cakliti oči usled divnih stvari koje ste videli, dalje igranje otkriće neprijatnu istinu: videli ste sve što se u ovoj igri ima videti.

Već na prvi pogled jasno je da grafika nije jača strana ove igre, tako da shodno tome nema ni preveliku hardversku zahtevnost. Teksture su pomalo bledunjave a modeli jedva zadovoljavaju današnje standarde, sa izuzetkom nekoliko veoma lepih mongolskih građevina. Zvučna podloga sadrži kvalitetne teme, ali je loše uklopljena u igru, tako da će svakih par minuta početi neka od akcionih melodija, što će vas terati da uzalud mahnito skrolujete po mapi tražeći mesto gde ste napadnuti. Glasovna gluma je na zadovoljavajućem nivou, mada engleski sa „mongolskim” akcentom zaista zvuči pomalo komično. Kamera je previše ograničena, tako da nije moguće dovoljno je približiti akciji da biste videli jedinice izbliza, niti je moguće dovoljno je udaljiti da bi se bacio pogled na širu okolinu.

Iako ideje koje ova igra donosi pružaju velike mogućnosti, The Golden Horde je u najbolju ruku prosečna igra. Ipak, ostaje nada da će JoWood i World Forge izvući neku pouku i pored par dobrih ideja u sledeću igru inkorporirati i malo duha. Možda ovu igru vredi i probati – ako ništa drugo, odigrati tutorijal.

Marko POPOVIĆ