Za sve one koji žele da se oprobaju u ulozi jednog od najvećih junaka antičke Grčke, Aleksandra Makedonskog, ova real-time strategija iz studija Jowood je prava prilika za to. Fate of Hellas kombinuje elemente osvajanja i razvijanja sopstvene ekonomije kako biste došli do potrebnih strateških ciljeva i opravdali reputaciju čuvenog vojskovođe. Iako postoji pozadinska priča koja se provlači kroz misije, ona je potpuno u drugom planu i ne treba joj posvećivati puno pažnje, pogotovu zato što se neće desiti nikakav spektakularni obrt, nama nepoznat iz gradiva istorije za osnovnu školu. S obzirom na to da u svetu igara, ako izuzmemo par Microsoftovih pulena, nema puno naslova koji se bave antičkim dobom, ovo je pravo osveženje.

Na početku igre birate jednu od nekoliko ponuđenih kampanja i nivo težine. U svoje osvajačke pohode možete voditi Makedonce, Persijance, Egipćane ili Spartance. Svaki od ovih naroda razvijen je na svoj način, stoga ćete koristiti različite strategije osvajanja. Što se tiče težine, protivnik neće toliko biti pametniji koliko će imati više jedinica grupisanih na uvek istim lokacijama na mapi, ako izaberete teži nivo. Upravljački sistem je jednostavan, i ako pogledate raspored kontrola u donjem delu ekrana, primetićete da sve pomalo podseća na Warcraft. A ako pažljivije pogledate levi krug mini-mape u Fate of Hellas i The Golden Horde, biće vam očigledniji štanc-sistem JoWooda, izdavača obe igre.

Kamera jeste precizna i svaki kadar terena je pregledan, međutim, malo se čudno kontroliše. Nekako se čini da ćete pre izvesti neki fatality udarac u Mortal Kombatu nego uspeti da zarotirate kameru (’Ctrl’ + srednje dugme miša + pomeranje miša levo-desno). Prosto da se čovek zapita zašto nisu ubačene i neke prečice za prste na nogama.

Od osnovnih resursa imate zlato, drva i hranu. Da biste išta sagradili, neophodni su drvo i zlato. Za vojsku je pored zlata potrebna i hrana, bez koje će vojnicima opasti energija. Ovu ekonomiju treba dobro ukomponovati sa činjenicom da vas u većini misija vrlo brzo napadnu. Nažalost, izbor i raznolikost građevina nisu baš jača strana igre, s obzirom na to da ih je samo par za obezbeđivanje hrane (farme, rudnici) i vojske (barake, luke). Posle nekoliko misija videćete da se po ko zna koji put sve svodi na: sagraditi malo manju bazu kako biste se branili od naleta neprijatelja i onda je razvijati dalje da bi se naštekala dovoljno velika vojska da se pokori sve što se mrda na mapi.

Igra je teška zbog učestalih napada koji znatno usporavaju razvoj baze, a i robovi koji treba da vam obezbede potrebne resurse kreću se kao prebijeni puževi. S druge strane, vama u korist rade manji propusti u veštačkoj inteligenciji neprijatelja koji, kada vas spazi na mapi, trči da vas napadne dok vas ne sustigne. Stoga im se možete približiti na određenu udaljenost dok im se ne trigeruje taj „seek & destroy” mod, a onda se lagano vratite vojskom u bazu, gde ćete ih dočekati sa mnogo većom armijom. Nešto što dosad nismo imali prilike da vidimo jeste to što, kada ubijete neprijateljskog vojnika, njemu ispadnu oružje i štit, koje potom može pokupiti vaš rob i odneti u bazu. Ovo može znatno smanjiti potrošnju resursa pri pravljenju oružja. Postaje još interesantnije ako uspete da ubijete neprijatelja koji je na konju, slonu ili katapultu, jer nakon toga možete ukrasti njegovo prevozno sredstvo.

Grafika je prijatna za oko i veoma detaljna. Može se videti lišće kako opada sa drveta dok ga vaši ljudi seku, strele kako se zabadaju u tela, armije vojnika koji uništavaju neprijateljske građevine tako što bacaju upaljene baklje na njih i tako dalje. Međutim, kada se koristi malo veći zum, čak i pri najvećem stepenu antialiasinga primećuju se iskrzane ivice poligona i niska rezolucija tekstura. Ovaj problem rešava se povećavanjem rezolucije ekrana, što neće mnogo uticati na performanse jer je endžin veoma dobro optimizovan i ne zahteva grafičku karticu najnovije generacije. Ambijentalni zvukovi i atmosfera su na zadovoljavajućem nivou, naročito u toku borbe, kada se komanduje velikim brojem jedinica istovremeno. Glasovi jedinica pri selektovanju i izdavanju naređenja umeju da dosade posle stotina klikova na njih. Velika mana su i učitavanja, koja ponekad traju duže od bloka reklama na nekoj od televizija, naročito kada se prvi put ulazi u igru posle restarta. Ovo je svakako jedna od prvih stvari koja će biti rešena u nadolazećim pečevima.

Sudbina Grčke je jedna prosečna strategija, koja jeste unela neke novine, ali kao da nije dovoljno ispeglana. Vredi je odigrati ako hoćete da se odmorite malo od tenkova, lasera i ostalih savremenih sredstava za masovno razaranje i pređete na mačeve, strele i ostalo ekološki zdravije oružje. Kada završite kampanje, možete oprobati i multiplayer, koji je zasad moguć samo u lokalnoj mreži.

Vladimir IGNJATIJEVIĆ