Dođoh, videh, instalirah i zaglavih do rane zore... Europa Universalis: Rome, poput većine Paradoxovih igara, kod ljubitelja kvalitetnih strategija stvara isti osećaj koji Golum ima kad gleda, miluje i priča sa Prstenom, gubeći pojam o vremenu i prostoru dok krvavo sunce ne digne glavu na istoku. Kao i prethodni spinoff naslovi serijala EU (nalik na Hearts of Iron 1 i Hearts of Iron 2), i Rome nudi limitiraniji, ali neuporedivo koncentrisaniji vremenski okvir sa fokusom koji je umesto Drugog svetskog rata baziran na ekspanziji velikih sila u Sredozemnom basenu (Rim i Kartagina, pre svih) koja je dala važan istorijski zamajac formiranju današnje geopolitičke slike sveta.

Smeštena u istorijski okvir između 280. i „nulte” godine pre nove ere, igra vam pored Rima, Kartagine, imperije Seleukida i Egipta pod Ptolemejima nudi izbor od pedesetak većih, manjih ili potpuno beznačajnih državica koje su nastajale i nestajale na ovom turbulentnom prostoru. Poentu, naravno, ima samo igranje sa silama koje mogu da utiču na globalnu sliku: igranje sa patuljcima nalik na Veliku Grčku, Epir ili Spartu donekle je besmisleno, jer se svodi na piljenje u ekran, podešavanje slajdera i čekanje da vas neko pre ili kasnije konzumira/anektira.

Klasičan Paradoxov gameplay iz franšize Europa Universalis nije pretrpeo izmene, već su neki njegovi aspekti ojačani pojedinim svežim ekstenzijama. Najvidljiviji novi elemenat jeste RPG-olika manipulacija „kadrovskim” resursima i žongliranje postavljanjem predstavnika viđenih porodica na komandno-rukovodeće zadatke. Unutrašnja politika starog Rima, bremenita rivalstvima između familija, klanova i provincija, uspešno je preneta u formu podsegmenta igre, donoseći novi strateški sloj, značajem jednak regrutaciji armija i osvajanju/kolonizaciji teritorije. Svaki lik iz bogatog regrutacionog poola je unikatna ličnost, determinisana konstantama nalik na porodičnu pripadnost i psihofizičkim varijablama koje ga čine dobrim rešenjem za neke, a lošim za druge vojno-političke uloge. Jedna od najbitnijih karakteristika svakog kadrovika je lojalnost: ukoliko ovaj faktor potpuno zanemarite, i recimo, sposobnom ali nelojalnom vojskovođi date komandu nad masivnim snagama, lako možete popiti građanski rat. Atributi likova menjaju se u zavisnosti od protoka vremena i posla koji obavljaju, a lojalnost može da pada i raste u korelaciji sa vašim potezima u čestim „random event” odlukama koje vam igra povremeno daje (recimo, smena korumpiranog guvernera može da vam se obije o glavu ukoliko je lik prijatelj sa lojalnim generalom). Probleme ovog tipa (generalu je opala lojalnost, ne buni se, ali odbija smenu sa pozicije armijskog legata, što smrdi na pobunu koja vas čeka posle nekog vremena) možete rešavati milom ili silom: priređivanjem gozbe u generalovu čast ili atentatom (koji može i da ne uspe). Ovakvi porodično-politički domino efekti, njihova eskpolatacija i analiza gotovo da čine igru za sebe i predstavljaju najveće unapređenje u istoriji ove franšize.

Međudržavna diplomatija nije pretrpela neke veće izmene, ali strateška „ojačanja” na polju religije više su nego primetna. Pored trošenja novca za ritualne, unutardržavne žrtvene ceremonije koje povećavaju stabilnost imperije (veoma značajno ako vodite prljave ratove bez povoda, koji je obaraju), imate mogućnost da par puta godišnje prizivate božanstva, koja lako mogu da izazovu kontraefekat. „Blessing of Cupid”, recimo, u slučaju da uspe, prirodni priraštaj stanovništva podiže za 5% u sledećih nekoliko meseci, a ukoliko ne uspe, dobićete potpuno suprotan efekat, koji se može pogubno odraziti na regrutni potencijal u jeku osvajanja i štancovanja svežih legija.

Zamerke nisu brojne, ali činjenica da većina njih franšizu prati kao kuga već više od pola decenije mnogo nervira. Većina njih svodi se na nelogičnosti u plasmanu i upotrebi vojnih jedinica, od kojih najveći problem pravi nemogućnost lakog i brzog uništavanja mnogo slabijeg protivnika, čije jedinice često uspevaju da se izmigolje iako su nadjačane sa 10:1 i opkoljene sa nekoliko strana. Sindrom „jurnjave” po teritorijama za par divizija stalno će vam kočiti borbene planove, jer protivnik u bekstvu najčešće izabere „praznu” teritoriju da podvije rep, automatski praveći opsadu nad njom, što podrazumeva da ćete biti prisiljeni da prekinete opsadu njegovog zamka, pojurite ga i protraćite mesece gejm-vremena jureći nekoliko stotina očajnika koji bežeći osvajaju vaše odbrambene redove. Sledeća velika zamerka je stupidni sistem kretanja po teritorijama, koji će vam resetovati polazište ako jedinicu u toku kretanja preusmerite na drugu destinaciju: zbog „slepe” podele na teritorije, igra uopšte ne vodi računa o destinaciji koja je po logici stvari već pređena, što u kombinaciji sa „chasing” faktorom iz prethodne zamerke stvara mnooogo praznog hoda i ruinira svaku potencijalnu finesu pri napadu ili odbrani. Treća i finalna borbena zamerka svodi se na način simboličkog predstavljanja snaga: bez obzira na to da li vaša ili protivnička armijska grupacija poseduje 1000 i 50.000 vojnika, na mapi će biti predstavljena identičnom ikonom, što podrazumeva da ćete svaku formaciju koja vam čuči blizu granica morati manuelno da ispitate.

Bez obzira na nabrojane mane, Europa Universalis: Rome je druga po kvalitetu EU igra svih vremena. Sedi tek nekoliko stepenika ispod trona moćnog glavonje sa Srcem od čelika 2, koji i dalje suvereno vlada.

Miodrag KUZMANOVIĆ