Neko peglom izvlači poslednji molekul iz paste za zube, nekome se u dvorištu suši WC papir, a Volition pravi ad-hoc GeoMod 2.5 braon hodnik šuter u trećem licu: ekonomska kriza u ljudima zaista budi najgori oblik animalnog survivalizma. Red Faction: Armageddon je plod istog rezona kao i Darkspore – smandrljajmo nešto i upakujmo ga u kutiju, tako ćemo možda i otplatiti tehnologiju dok je vreme ne pregazi.

Red Faction: Armageddon je četvrta Red Faction igra, i sasvim sigurno najmanje atraktivna od celog buncha. Igra sama po sebi i nije toliko loša, ali kada je (neumitno) uporedimo sa Red Faction: Guerillom, ambicioznom open world nelinearnom i tehnički vrlo impresivnom poslasticom iz 2009. godine, nikako ne možemo izbeći utisak silaska s konja i penjanja na hromog magarca koji ispušta vjetrove. Hodnik pucačina si bila, u hodnik pucačinu ćeš se pretvoriti, ponavljali su u Volitionu tokom finalnog procesa zatvaranja kruga započetog pre deset godina.

Red Faction: Armageddon nema nikakve veze sa SyFy TV filmom „Red Faction: Origins”, koji je ispratio premijeru igre, već je pomeren generaciju unapred, pedeset godina nakon oslobađanja Marsa od EDF okupacije (RF: Guerilla). Darijusa Mejsona, unuka čuvenog Aleka iz Guerille i (pretpostavljamo) sina Džejka iz „Originsa”, upoznajemo tokom prolog sekvence, u kojoj kao inženjerac Red Factiona predvodi pokušaj oslobađanja teraformera iz ruku militantnih kultista. Operacija spektakularno fejluje, teraformer biva uništen, što dovodi do destabilizacije atmosfere i migracije stanovništva u napuštene rudnike. Fast forward nekoliko godina unapred, gde Darijusa zatičemo kao scavengera koji tokom čeprkanja po napuštenom EDF postrojenju nehotice budi iz hibernacije vanzemaljsku pošast, koja kreće da se nekontrolisano multiplicira i da jede nesrećne koloniste. Naš junak je dva puta fufnuo u perje, efikasno počistivši sve za šta su njegovi preci prolivali krv i limfu, ali će tokom igre dobiti priliku da u (vrlo linearnoj i podzemnoj formi) donekle ispravi svoje baljezgarije.

Single player sadržaj Red Faction: Armageddona prati Darijusa i kompaniju tokom miksa bežanije i konfrontacije sa alienima i kultistima. Najveći deo igre provešćete gledajući Darijusa preko ramena i šibajući se on foot sa nemanima, dok ćete nekoliko nivoa provesti za komandama mehaničkog arahnida i rasturati sve osim čvrstih bazaltnih stena drevnog srbskog Marsa. Tokom jedne sekvence pilotiraćete letelicom i mukotrpno manevrisati kroz klaustrofobično podzemlje, što predstavlja lagani wink Descentu od strane njegovih originalnih kreatora. Priča u kampanji je najobičniji, razvodnjeni kliše nekoliko SF motiva, jedne ljubavne priče u najavi i mnogo laserski fokusirane dosade. Instant fantazija igre deluje kao da je stvorena da bi bila ekspresno zaboravljena, što bi lakše klizilo niz grlo da je igra ostala u otvorenoj formi.

Kada nekome ukinete slobodu, bolje se potrudite da kavez u koji ga smeštate bude zlatan, da ima dobro ozvučenje i veliki plazma TV. U slučaju Armageddona, to bi podrazumevalo bolju priču sa mnogo manje klišea, inteligentnije skriptovanje, impresivnije nivoe i realnu tenziju. Mišljenja smo da bi igra mnogo bolje funkcionisala kao survival horror nego kao čista pucačina: okruženje marsovskog podzemlja, aliena i prastarih tajni plače za Dead Space tretmanom. Ali, šta bi onda bilo sa GeoModom, tehnološkom poentom cele stvari?

Jedina stvar koja Darijusovu glavu diže sa panja i sprečava egzekuciju igre sekirom jeste umesna i umešna implementacija tehnologije GeoMod 2.5. Osim uništavanja, engine sada dozvoljava i nanorekonstrukciju objekata u okruženju, koja će vam biti neophodna jer ćete sopstvenom paljbom često razvaljivati jedini mogući put napredovanja kroz nivo. Odvaljivanje stepeništa na kojem stojite, pad u provaliju zajedno sa karakondžulom koja vam se kezila u facu i nastavak obračuna u nekom budžaku prepunom šuta nekako ostaju interesantni do kraja igre. Rasturanje enterijera i njegovo naknadno rekonstruisanje nisu jedini elementi kakve-takve slobode u igri. Magnet Gun, oružana spravica koja funkcioniše slično Grappling Hooku iz Just Causea 2, Darijusu omogućava da se maštovito iživljava nad protivnicima i terenom i da pri tom ne troši municiju. Jedan kraj ćete ispaliti na objekat/neman koji želite da dislocirate, drugi u objekat/neman koji će poslužiti kao „sidro”, nakon čega će prvi subjekat ili objekat poleteti ka drugom i, zavisno od mase, distance i kinetičke energije, napraviti manji ili veći karambol. Najs. Ostatak arsenala nije preterano impresivan i svodi se na reciklirane primerke iz Guerille i ranijih igara. Kao i u Guerilli, i ovde ćete skupljati salvage, ali umesto nadogradnje oružja, budžićete borbene sposobnosti i kupovati različite permanentne bonuse.

Finalni minus u odnosu na Guerillu (štuc) jeste potpuno odsustvo kompetitivnog multiplayera. Armaggedon poseduje modove slične Bulletstormu, koji će vam (možda) biti interesantni jedno ili dva lenja popodneva kada baš ničeg nema na televiziji.

Miodrag KUZMANOVIĆ