Dungeons & Dragons: Daggerdale najviše podseća na raspalog „jugića” ili „stojadina” na koji je nalepljen znak Ferarija. Kao što sličica propetog konja neće od krša napraviti aždaju, tako ni čuveno D&D neće rudimentarni button-mashing hack & slash pretvoriti u pristojnu igru. Pošto Daggerdale ne koristi ni promil kompleksnosti najpopularnijeg RPG sistema, nametnulo se logično pitanje – zašto bi iko plaćao za licencu od koje nema apsolutno nikakve koristi? Pa, ne bi. Tri klika na Netu će vas od razvojnog tima (anonimni Bedlam Games), preko izdavača Atarija, odvesti do Hasbroa, u čijem je vlasništvu i Wizards of the Coast, nosilac prava za Dungeons & Dragons („Misterija rešena, dragi moj Votsone. Sjajan primer istraživačkog novinarstva, Holmse.”). Kad se sve sabere, najveći domet ovog naslova jeste to što će se naći na istoj listi sa nekim od najboljih igara u istoriji žanra koje su koristile isti settings.

Od više od dvadeset klasa koje postoje u poslednjoj, četvrtoj generaciji D&D-a, koju, makar na papiru, koristi i Daggerdale, ograničeni ste samo na četiri (cleric, rogue, wizard, fighter). U teoriji, izvođenje bi trebalo da se razlikuje u zavisnosti od klase i njene uloge u borbi (leader, striker, controller, defender), ali sva raznovrsnost gameplaya je i ostala u domenu teorije. Na terenu, Daggerdale se svodi na beskonačno lupanje po tastaturi – složeni sistem korišćenja magija i veština nije našao svoje mesto u igri. Štaviše, ne postoje ni atributi poput mane ili stamine, uobičajeni za sličan tip igara – svaki skill ima određeni, neveliki cooldown, pa se celo izvođenje na kraju svede na lupanje to tasterima određenim redosledom, uz povremeno uzimanje health napitaka. Pri tom problem predstavlja neizbalansiranost između klasa – sa fighterom ćete prolaziti kroz talase orkova kao vreo nož kroz buter, pogotovo u drugoj polovini igre, dok će cleric i wizard u prvih nekoliko nivoa zbog nemogućnosti nošenja oklopa biti suočeni sa relativnim izazovom. Istini za volju, kiting rulje uz upotrebu kratkometnog teleporta (blink) i obilno spamovanje magija jesu otprilike sva zabava koju ćete uspeti da iscedite iz naslova. Tek se u kooperativnom multiplayeru, i to u nevelikom obimu, vide razlike između klasa, mada se sve svodi na to kojom vrstom napada ćete se ratosiljati protivnika. AI protivnika izuzetno je bagovit, pa neprijatelji često neće reagovati na range napad (bez obzira na to da li se radi o magiji ili oružju). Protivnici se bez ikakvog pravila spawnuju u velikom broju svuda po mapi, pa petnaesto čišćenje iste skupine protivnika postaje sve zamornije kako igra odmiče. Jurenje opreme, koje predstavlja važan element zaraznosti svih hack & slash naslova, upropašćeno je činjenicom da ćete u velikom delu igre bolji oklop ili wand pre kupiti od prodavaca rasutih po mapi nego dobiti kao loot.

Audio komponenta igre nalazi se na montipajtonovskoj granici između humora i apsurda, jer će NPC-jevi umesto govorne glume neodređeno mumlati u emotivno odgovarajućem tonalitetu. Ovakvo rešenje funkcioniše u Rayman naslovima, ali videti drevnog, očvrslog, bradatog patuljka kako nežno guguće u najmanju ruku je porazno. Grafika je pristojna (Bedlam Games je razvio sopstveni endžin za potrebe Daggerdala), ali obilje bagova poput propadanja i preklapanja tekstura, nevidljivih zidova i lebdećih neprijatelja prilično snižava vizuelni utisak o igri. Hub-strukturom nivoa autori su želeli da stvore sand-box iskustvo, ali zbog očajnog dizajna okruženja ta činjenica gubi na značaju, jer ćete polovinu igre provesti tapkajući kroz mračne, klaustrofobične hodnike. Ne možete uticati ni na fizički izgled svog avatara (biser je hobit wizard sa cornrow frizurom). Interfejs je veoma jednostavan za upotrebu, što uz preciznost i dobar odziv kontrola čini igru udobnom, a to je vrlo važno kada se uzme u obzir to da se radi o akcionom RPG-u. Kameru nije moguće pomerati mišem u vertikalnoj ravni, već se to izvodi preko tastature (postoje samo dve pozicije), što je veoma iritantno kada želite da vidite nešto iznad ili ispod sebe. Nivo iskustva je ograničen na deseti nivo (zasad, ali realno je očekivati da će u prvom narednom DLC-u ili ekspanziji level cap biti podignut), tako da unutar svake klase nema previše prostora za različite buildove. Ukoliko ne osećate potrebu da završite svaki neinspirativni side-quest, kroz igru možete protrčati za svega nekoliko sati.

Igra podržava co-op multiplayer za četiri igrača preko Interneta, ali jedini filter prilikom biranja online partija jeste broj igrača koji se nalazi u datoj igri, tako da se može desiti da uđete na isti server sa igračima koji su mnogo višeg ili nižeg nivoa od vašeg karaktera i na različitom mestu u kampanji, što, naravno, igranje čini nemogućim. Na sreću, igra podržava i LAN partije, što je pohvalno kada se u obzir uzme skorašnja tendencija potpunog napuštanja podrške za lokalnu mrežu.

Kada bi se pravila lista igara sa najgore iskorišćenom franšizom, ovaj naslov bi se sigurno našao pri samom vrhu. Repetativan, bagovit i dosadan, Daggerdale će se teško dopasti i najzagriženijim ljubiteljima hack & slasha (sigurni smo da će se ljubitelji Dungeons & Dragonsa sablažnjivati nad činjenicom što igra deli isti naziv sa npr. Baldur’s Gateom). Pošto je u trenutku završavanja ovog teksta već izašao dugo očekivani treći deo Dungeon Siegea, ovog puta u izvedbi čuvenog Obsidiana, jasno vam je šta vam je činiti.

Vukašin STIJOVIĆ