Sredina 21. veka ljudskoj rasi ne donosi ništa dobro. Preagresivni rast populacije preti da smlavi sve preostale prirodne resurse, ostavljajući za sobom ogoljene pustinje i terajući pomahnitalo stanovništvo da gravitira ka bilo kakvim vodenim površinama. Multinacionalne kompanije grade gigantski ploveći grad Queen of the World na kojem se, između ostalog, obavljaju i istraživanja koja treba da pomognu posrnuloj planeti. To se ne previše ne dopada terorističkoj organizaciji Maltusijanaca, koji rešenje problema vide u jednostavnoj deratizaciji kompletnog čovečanstva, sa šačicom odabranih koji će vladati jednom kada se pepeo slegne. U ulozi Kejt Vilson, brodskog (gradskog) sistem inženjera, bivate grubo prekinuti pred početak smene naglim upadom pomenutih terorista na Kraljicu, koji, raznoseći polako deo po deo oplate džinovskog plovila, u unutrašnjost puštaju fatalne količine vode.

Upravo je voda glavni, žestoko reklamirani i najveći kvalitet Hydrophobije, akcione avanture sa jakom environment-survival notom. Dinamika fluida i ponašanje vode u zavisnosti od prostorije u koju kulja (ili njeno kasnije manipulisanje telekinezom) ubedljivi su hajlajt i verovatno jedini valjani razlozi za nastavak igranja. Na momente odrađeno zaista impresivno, gotovo je moguće opipati jezu koja se penje uz kičmu pred prizorom tona i tona tečne smrti koja nemilosrdno nadire, ostavljajući vam minimum vremena da se saberete i pronađete bezbednu rutu za bekstvo. Dodatni plus je i na trenutke uspela karakterizacija glavne junakinje, koja se u određenim situacijama ponaša uplašeno i uspaničeno, što je u skladu sa osnovnom tematikom i samim nazivom igre.

U svemu ostalom u čemu jedna rasna survival igra mora da blista, Hydrophobia gotovo nezainteresovano kaska. Cela stvar je previše linearna i konstantno vas usmerava i zahteva obavljanje tačno određenih operacija za napredak, čime je praktično ubijena potreba za istraživanjem i samostalnim otkrivanjem kompleksnog okruženja. Prateća mapa je previše konfuzna i ružna i zahteva gotovo stalno korigovanje zuma, a slično važi i za screenove vezane za progres, zadatke, razne tekstualne logove i opise predmeta, kao i kojekakve achievement izazove koji donose beskorisne poene i medalje.

Sve to zavijeno je u nepretencioznu i podnošljivu grafiku čiji su skromni dometi često zamaskirani nasviranim svetlosnim efektima, koloritom i zamućenjima (svojim izgledom blago odskače od proseka sama voda, bez obzira na njena pomenuta fizička svojstva). Porazno komičan element prezentacije predstavlja i previše loša animacija kretanja junakinje tokom pentranja po ispustima i cevima, uz sve ostalo što pati od očiglednog manjka budžeta i renomea developera.

Aleksandar DINIĆ