Knjige Luisa Kerola o Alisinim avanturama u Zemlji čuda sigurno spadaju među najuticajnije u žanru fantazije. Iako objavljene prvi put pre gotovo 150 godina, i danas su veoma aktuelne. Pored toga što se konstantno vode diskusije o motivima koji su inspirisali Kerola, kao i o skrivenim porukama, „Alisa” je nadahnjivala slikare, pesnike i muzičare. Uopšteno je najpoznatija verzija „Alise” Diznijev animirani film. No, u svetu igara stvar je malo drugačija. U pitanju nije bajkovita priča, već bizarna platformska akciona igra American McGee’s Alice iz 2000. godine. Pomenuti gospodin jedan je od najpoznatijih dizajnera nivoa u igrama iz serijala Doom i Quake, a vrhunsku slavu doživeo je upravo svojom Alisom, kojoj se nijednom sledećom igrom nije ni približio.

U prvoj Mekdžijevoj Alisi njeni roditelji stradali su u velikom požaru i šok ju je oterao na rub ludila. Svet njene mašte, Zemlja čuda, transformisao se u potpunu suprotnost, bizarnu verziju prepunu nasilja i tuge. Alisa je morala da se suoči sa sopstvenim ludilom i porazi ga, koristeći pri tom fantastičan arsenal vatrenog/magijskog oružja.

Na početku igre Alice: Madness Returns naša mlada junakinja (koja se, ako smo dobro izračunali, bliži 18. rođendanu) izlazi iz ustanove za decu sa psihičkim poremećajima u viktorijanskom Londonu. Jezovit sled događaja ubrzo je vraća u Zemlju čuda. Na Alisi je da otkrije strašne tajne, reši mnoge zagonetke, prevali prepreke svoje sopstvene mašte i savlada neprijatelje.

Gameplay Alice: Madness Returns sastoji se od tri dela. Prvi je najčešći, a to je klasična platformska igra. Alisa može da koristi skok, dupli skok i trostruki skok da bi pomoću vidljivih i nevidljivih platformi stigla do željenih mesta na nivou. Da bi videla nevidljive platforme koristiće šesto čulo, koje će na trenutak učiniti vidljivim bitne elemente nivoa koji su inače skriveni golom oku. Naravno, njene avanture ne bi bile to što jesu da ne postoje napici i kolačići kojima će menjati svoju veličinu i tako stizati na naizgled nedostižne lokacije. Iako platformski elementi ne zaostaju za standardnima žanra, ipak imamo nekoliko primedbi. Najveća je to što platformskih elemenata ima možda i previše, pa ćete često nakon što savladate prilično napornu deonicu morati odmah da pređete na sledeću. Smeta i to što su nivoi prečesto oivičeni nevidljivim zidovima, što je greška koju nismo očekivali od Ameriken Mekdžija, a koja prilično razbija iluziju živog sveta.

Drugi element su borbe. One su najsvetlija tačka igre. Kod borbe prsa u prsa oduševljavaju fluidni pokreti svih likova, kao i osećaj težine pri svakom udarcu. Kod borbe iz daljine impresivna su oružja, slična onima iz prvog dela, ali sjajno redizajnirana i vrlo zabavnog razornog dejstva. I protivnici su prilično raznovrsni, što je uvek plus za igre ovog tipa, mada se nekoliko njih ipak prečesto pojavljuju i umeju da dosade. Težina borbi zavisi od težine same igre i ta četiri nivoa će prilično dobro „leći” svim tipovima igrača. Treći element igre su zagonetke, koje ni po čemu ne odskaču od standardnih za platformski žanr, mada ponekad imaju rešenja koja su više nelogična nego zaista bizarna.

Za izgled igre zadužen je najnoviji Unreal engine, koji odlično funkcioniše. Svaki svet je odlično zamišljen i dizajniran i unikatan je u odnosu na ostale (čak je i Alisa različito obučena u svakom). London je poseban plus. Osim što odlično služi da poveže priču, mnogi detalji iz njega se pojavljuju i u Zemlji čuda u svojim grotesknim verzijama. Mekdžijeva vizija Zemlje čuda je još življa nego što je bila pre 11 godina, ali nije bez mane. Sada se već nazire manirizam, što jeste očekivano pošto je Mekdži stari majstor, ali pravi problem je povremena nekozistentnost. Delovi nekih svetova imaju začuđujuće loše teksture. Neki protivnici kao da su dizajnirani sa pola snage. Grafički deo igre je zamalo zaslužio čistu desetku, ali zbog tih nekoliko grešaka sleduje mu 8,5. Zvučna podloga odlično funkcioniše u kratkim i intenzivnim delovima igre, ali ako vam je potrebno više vremena za neku deonicu, muzika će postati blago zamarajuća, a zvučni efekti ne mogu sami da nadoknade gubitak atmosfere. Nit priče koja se provlači kroz igru narativno je dosta dobro rešena, mada ćete nekoliko puta sigurno primetiti čudne skokove između dva doživljaja. Neki događaji biće možda nejasni igračima koji nisu bolje upoznati sa Kerolovim knjigama.

Da se dotaknemo i najpipavije teme – količine nasilja. Iako se može diskutovati o tome da li bi jedna Alisina avantura trebalo da bude ovoliko nasilna, stoji činjenica da Madness Returns nije ni približno najbizarnija, najbrutalnija niti najkrvavija igra koju smo videli u protekloj deceniji, pa ni u protekloj godini. Zapravo, sve je to nekog standardnog ranga za moderne akcione avanture, a to što je u pitanju Alisina avantura samo daje poseban šmek. Ako volite akcione avanture, Alice: Madness Returns će vam pružiti 20-ak sati sjajne zabave.

Luka ZLATIĆ