Evo nečega što bi trebalo da obraduje pobornike nezavisne scene. Iza pomalo otrcanog imena (ko je rekao „Wall-E”?) krije se ostvarenje utemeljeno na idejama iz doba šesnaestobitnih računara (red skakanja, red pucanja, a sve to ispresecano povremenim logičkim preprekama), potpisano od strane Kirana Ričija, nekadašnjeg člana Biowarea i LucasArtsa. U skladu s pedigreom, flešbek zvani Beep svakim svojim bajtom pleni profesionalizmom.

Ne želeći da pravi koreniti zaokret, autor je igru protkao lepezom prepoznatljivih sastojaka, tako da smo, izuzimajući šačicu specifičnih protivnika, svakako već iskusili sve ono što Beep servira na arkadnom planu. Stoga tu njegovu stranu nema potrebe podrobnije opisivati. Možda je koncept kliše, ali se čovek za vreme igranja ne može oteti utisku da su sve prepreke izglancane do krajnjih granica, te da se svakoj pojedinosti pristupilo s nužnom revnošću. Ukratko, Beep je znalački oblikovano izdanje kojem se može zameriti manji broj bezazlenih nedostataka (učestali grafički gličevi, recimo), ali uputiti neka krupnija primedba – no way, Hose.

Srećom, igra se ipak izdvaja iz palete srodnih naslova jer raspolaže nekolicinom neobičnih aduta, na čelu sa zanimljivim, premda neizazovnim zagonetkama upakovanim u ukupno šest jedinstvenih područja. Bilo da igrač jezdi visinama sparnih pustinja, odnosno pliva duž ledenih prostranstava zamrznute planete, Beep je naslov koji u vatru neprestano baca sveže ideje, pri tom održavajući igru nepredvidivom sve do same završnice, čemu, između ostalog, kumuje i solidna šarolikost protivnika.

Zagonetke podrazumevaju upotrebu antigravitacije, pomoću koje igrač pomera, odnosno rotira kojekakve konstrukcije koje ne dozvoljavaju dalji prolaz ili smetaju na neki drugi način. Tu dolazi do izražaja umerena doza zanimljivih iskušenja, uslovljavajući obrtanje konstrukcija kako bi se predmeti sadržani unutar njih sproveli igraču pred nos, što razbija moguću trči-skači-pucaj monotoniju.

Mora se, međutim, priznati da Beep na trenutke ostavlja gorak ukus u ustima, ali ne zbog toga što u igri nešto ne štima, već zbog elemenata koji su izostali, a koje i suparničke firme sada već poslovično guraju u zapećak. Pre svega, gde je tu priča? Razumemo mi da je izazov napisati vrhunski (ili, u ovom slučaju, ikakav) scenario kada stvarate igru u kućnoj radinosti, sa željom da je što pre pošaljete put prodavnica. Ali da je tako nešto nemoguća misija? Ni pod tačkom razno. Krajnje je vreme da se pripovedanju u ovom žanru posveti više pažnje, a u najmanju ruku da tu bude nečeg sadržajnijeg od „Beep je robot koji istražuje svemir dok drugi roboti pucaju na njega”. Pamtimo, dakle, minus deset poena na račun nedostatka zapleta, oduzmemo još pet zbog sitnijih propusta... Konačna ocena 85, a to je učinak vredan poštovanja.

Aleksandar ĐURIĆ