Pride of Nations je simultano potezna, grand-istorijska strateška simulacija kolonijalnih imperija u periodu 1850–1920, koja donosi gotovo arhaičnu složenost i zahteva ekskluzivnu tapiju na slobodno vreme i mentalne resurse igrača. Ako možete da zamislite kako bi izgledao hibrid Victorie 2 i Rise of Prussia kojeg bi autor sadistički zakomplikovao, uobličio u pseudo 3D formu i koncipirao oko poteznog sistema koji je potpuno neoptimizovan, dobićete sliku ovog igračkog kurioziteta.

SAD, Velika Britanija, Pruska, Austrougarska, Francuska, Japan, Rusija i Italija... U grand kampanji, čijih 1680 poteza (dvonedeljni turnovi u periodu od 70 godina) čine meso i kosti igre, imate mogućnost igranja samo sa osam velikih sila, dok je boranija tu samo da bi bila osvojena ili ekonomski potčinjena. Ne možete igrati kao Srbija (mada je u igru ubačen „Marš na Drinu” kao jedna od pozadinskih melodija), barem dok neki lukavi moder ne otključa tu opciju neslužbenim dodatkom.

Kao i svaka AGEOD igra (Birth of America, Rise of Prusia etc.), i Pride of Nations je zasnovan na sistemu simultanih poteza, sa borbenom mehanikom koja je dopunjena diplomatijom, ekonomijom i kolonijalnim interfejsom. Kalemljenje gameplay slojeva na elegantni sistem koji je inicijalno zamišljen kao borbeni interfejs nije izvedeno na sjajan način. Svaki od osnovnih modova ima podmod u kojem gradite, regrutujete ili preduzimate neku lokalizovanu društveno-političku inicijativu (isušivanje močvara, slanje kaznenih ekspedicija na pobunjene urođenike...), što zahteva stalno žongliranje i prebacivanje iz sloja u sloj mape. Broj stvari o kojima vodite računa je enorman, a neke zakonitosti, naročito one ekonomske prirode, biće vam jasne samo nakon dvadesetak sati probe i greške. Za igrače koji preferiraju isključivo bitke, igra donosi nekoliko zanimljivih scenarija (Rusko-japanski rat, Burski rat, italijanski Risorđimento...), od kojih najzanimljiviji (Američko-španski rat iz 1898. godine) dolazi u formi DLC-a koji se posebno plaća.

Uhvatiti se u koštac sa grand kampanjom od 1680 poteza ima (nekakvog) smisla samo sa cca. 50 odsto ponuđenih imperija. SAD, Velika Britanija i (pogotovo) Rusija jednostavno su prevelike da bi igranje imalo smisla za normalnog čoveka koji osim računara ima nekakav život vredan življenja. Ambiciozni strateg sa lošim kompjuterom i malo RAM-a koji je, recimo, izabrao Gordi Albion, uleteće u svet bola koji dugo neće zaboraviti. Menadžment megaimperije kalibra Velike Britanije zahteva dvadesetak minuta (do pola sata) napete pažnje u svakom potezu, skakanje back & forth iz ekonomskog u kolonijalni mod, pa malo u vojni i nazad u ekonomski, i bukvalno briše granicu između igre i full time posla... Dvadeset minuta rada, četiri-pet minuta pauze dok računar izračuna potez, pa tako 1860 puta... 672 sata do pobede, pod uslovom da tačno znate šta radite, i da na pola puta, posle mesec dana muka, ne dođete u situaciju da morate da krenete ispočetka. Čak i ako odaberete Prusku, Japan ili sličnu zemlju sa kompaktnom teritorijom bez kolonija koja se da lasno menadžovati, sačekaće vas crna magija finala svakog poteza...

Nakon nekoliko dana komandovanja prevelikom Rusijom uhvatili smo sebe kako zaziremo od pokretanja igre: grand strateg na levom ramenu zviždukao je marševske melodije, ali konformista sa desnog jednostavno nije mogao biti arsed da čeka četiri-pet minuta posle svakog pritiska na End Turn. Kilavljenje računara sa izračunavanjem poteza drastično prevazilazi granicu koja se smatra udobnom i pristojnom, i nema tih strateških slasti koje mogu da kompenzuju toliki downtime. Možete pokušati da se alt-tabujete i, na primer, surfujete dok čekate, ali ćete nakon prvog pokušaja skontati da igra ne računa potez dok je minimizovana... Jooj, francuski AGEOD šumari, vajkaćete se dok iz podruma budete vadili stari katodni monitor kome ste namenili ulogu sekundarnog displeja. Levim okom listaćete online izdanje nekog magazina za odrasle, desnim ćete pratiti progress bar End Turn faze, ali posle X sati ovakve mutant terapije bacićete peškir i zaključiti da Pride of Nations nije vredan truda.

Bar zasad... Kroz Y godina, kada svaka budala bude imala stojezgarni superkompjuter, kad igra bude superpečovana i kad možda ne budete imali pametnija posla, ova čudna zverka biće vredna tih nekoliko hiljada sati koliko joj treba da se pokaže u pravom svetlu.

Miodrag KUZMANOVIĆ