F.E.A.R. 3

Treći F.E.A.R.... Još ni ne kliknusmo na desktop-šortkat, a ledena kugla jeze počela je da se formira u želucu i debelom crevu. Ne zbog slatkog iščekivanja nove doze horora, osnovnog i tradicionalnog obeležja ove hodnik-šuter franšize, već zbog tovara legacy gluposti kojih se treba podsetiti pre zaranjanja u more svežih misterija bez glave i repa. Konfuzni scenario prva dva F.E.A.R.-a i njihovih ekspanzija, kanonski poništenih kada je franšiza promenila vlasnika, stvara izvesnu odbojnost u svesti onog ko pokuša da ga skroz pojmi. Otprilike kao pokušaj čitanja i analize Miloševićevih „Godina raspleta” – akcija je tu, ali od objašnjenja gore obrve i otpada nos.

Igračima koji ranije nisu igrali S.T.R.A.H.O.V.E. neće biti jasno apsolutno ništa. Osim kriptične naracije u uvodu, igra ne nudi nikakav „previosly on...” segment koji bi pomogao kakvoj-takvoj spoznaji ove natprirodne psycho furtutme. Zato pravac Wikipedia, i ne sedajte za računar pre nego što pohvatate konce priče o mrtvoj, ali ne sasvim mrtvoj devojčici-psihofenomenu Almi Vejd, njenom zlokobnom ocu koji je odgovoran za njenu nasilnu nakaznost, njenim sinovima, od kojih je jedan takođe mrtav (ali nije), korporaciji Armacham, gradu Freeport, Point Manu, FEAR odredu i drugim leminzima. Oh, my...

A priča je sledeća. Alma je pred porođajem, a njeni trudovi izazivaju apokaliptične anomalije koje prete da progutaju grad Freeport i njegovu bližu okolinu. Ko je oplodio malu Almu? Niko drugi do Majkl Beket, protagonista F.E.A.R. 2: Project Origina, komandos koji je sebi dozvolio da bude silovan na prilično bizaran način od strane psihoentiteta zatvorenog u čeličnoj kugli (nije šala, videćete cutscene pri kraju kampanje). Njeni sinovi Point Man (junak prvog F.E.A.R.-a) i Paxton Fettel (njegov psihobrat, ubili ste ga u istoj igri, te sada egzistira u formi ektoplazme), pokušavaju da se probiju sa jednog na drugi kraj grada, izbegnu/ubiju Armacham patrole i zombifikovano stanovništvo, stignu do Alme i naprave mali porodični reunion. Jedini X u ovoj jednačini je Harlan, Almin beskrupulozni otac, koji egzistira kao permanentna energija zla s kojom se valja izboriti pre finalnog zagrljaja sa mamom.

Ako još niste eksplodirali, pripremite se na prijatno iznenađenje: sa čisto tehničke strane, F3AR je razumno-solidna igra. Ovaj hodnik-šuter sa (vrlo) dobrom grafikom, novoustanovljenim i funkcionalnim sistemom hvatanja zaklona i udobnim kontrolama nudi dva pristupa igranju single playera (Point Man ili Fettel), kao i mogućnost kooperativnog igranja. Point Man je klasičan powerhouse koji izdržava mnogo štete, koristi bullet time i grubu silu, dok je Fettelov osnovni napadački modus mogućnost zaposedanja tela i prženje protivnika crvenim munjama. Iako se nudi mogućnost da igrate kao brat po izboru, svaki nivo prvo morate kompletirati kao Point Man, čime se otključava mogućnost da igrate kao Fettel. Takvu segregaciju nemate u kooperativnom single playeru (jedan igrač igra Fettela, drugi Point Mana).

Pored pešačko-pucačkih deonica, na nekoliko mesta imaćete prilike da sednete za komande mini-mechova i kraće vreme se iživljavate nad ubogom pešadijom, drugim mechovima i pokojim borbenim helikopterom. Ove sekvence predstavljaju „vruće” faze u igri koja se (pomalo providno) trudi da vas naizmenično zagreva i hladi kroz „pasivne” scene (višeminutna šetnja kroz napušteno skladište, na primer). Jedini realni problem pucačkog aspekta igre jesu premale varijacije na temu protivnikâ, jer oni dolaze u svega četiri osnovne forme, a mikroneizvesnost imate jedino u pogledu oružja Armacham operativaca.

Koliko god bio kompetentan s tehničke strane, F.3.A.R. je impotentan po pitanju kreiranja horor tenzije, koja je bila zamajac i osnovna poenta prethodnih nastavaka. Alma Vejd je vaša mama, a vi ste njen sin koji krči krvavu stazu kroz nivoe da bi stigao do nje. Zato svi fleševi, proplamsaji devojčice zlog pogleda u ritama, škripanje vrata i drugi „scary” momenti nisu strašni, s obzirom na to da ste svesni sledeća dva fakta: a) jedini über moćni paranormalni entiteti u gameworldu su vaša keva i spektralni bata, a njima je cilj da preživite; b) jedini über moćni realni entitet u gameworldu ste vi, megakomandos koji usporava vreme i koga je bukvalno nemoguće ubiti. Šta vam onda mogu mršavi, polugoli zombiji koji padaju posle dva metka u grudni koš ili Armacham operativci čiji je najveći AI podvig pucanje iz zaklona? Gde je tu prostor za saspens i gutanje knedli? Jednostavno ga nema. Neko je mislio da će treperenje svetla i krckanje parketa i treći put biti sasvim dovoljni. Ako F.3.A.R. shvatite kao normalnu pucačinu sa malo horora, sve će biti u redu, ali ako u igru zaronite željni straha i cupkanja na stolici, bićete debelo razočarani.

Miodrag KUZMANOVIĆ