Deus Ex: Human Revolution

Dokaz zrelosti igračke industrije i njenog apsolutnog preimućstva nad Holivudom su nastavci i rimejkovi legendardnih ostvarenja. S jedne strane imate „3D Konana” i drugi treš kreiran od strane režisera muzičkih spotova, a s druge bisere poput Deus Ex: Human Revolutiona. Igra predstavlja više nego dostojan prequel za Deus Ex, 11 godina staru cyberpunk legendu, koja je odgovorna za mnoge igračke uzuse i patente koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Ultima Underworld i System Shock možda su „lepši i stariji” na polju ukrštanja perspektive prvog lica, rolplejinga i slobode, ali Deus Ex je ove ideje uveo u mainstream („i zato mu zahvalni narod podiže ovu česmu...”).

Igra je prequel, odnosno prolog dešavanja u Deus Exu i njegovom nesrećnom nastavku Nevidljivom ratu (Deus Ex: Invisible War). DE:HR ima težak zadatak da postavi pozornicu velike revolucije 21. veka, fuzije čoveka i tehnologije, koja će svet okrenuti naopačke i gotovo ga istresti iz gaća. U 2027. godini nanoaugmentati u stilu JC Dentona još su četvrt veka daleko, a metalno-polikarbonatni robotski udovi su poslednji krik sezone. Cyber noge, cyber oči, cyber jetra i slezina, cyber pen... You name it! Brzina i kurs promena imaju posledice na socijalnu, ekonomsku i svaku drugu stabilnost: korporacije, tajna društva, militantni puristi, privatne vojske i drugi faktori rvu se za dominaciju. U toj baruštini plivate i vi – Adam Džensen, šef obezbeđenja Sarif Industriesa, jedne od aug-kompanija srednje veličine, preživljava oružani napad grupe augmentovanih komandosa na sediše korporacije. Ko je, zašto i uz čiju pomoć organizovao i sproveo napad koji je slistio trust mozgova kompanije biće prvi rebus u kompleksnoj new age storiji čije ćete detalje dešifrovati tokom igre.

Deus Ex: Human Revolution je cyberpunk hibrid pucačine, RPG-a i stealth akcione igre, naslov koji izdvajaju dva ozbiljna aduta – priča i sloboda. Previše detaljan osvrt na prvi element nema smisla i najbolje je da ga natenane iskusite sami. Sloboda u rešavanju zadataka je nešto što svaki igrač s pravom očekuje od Deus Ex igre. Kao i original, i Human Revolution oformljen je oko prostranih gradskih hubova koji nude izbor u redosledu i načinu izvršavanja glavnih i sporednih zadataka. Ako vam je, na primer, u zadatak stavljeno da provalite u kancelarijski kompleks i hakujete server u dobro obezbeđenoj sobi, tome možete pristupiti na frontalno pucački, šunjalačko-hakerski, onesvešćivačko-istraživački način, ili kombinovanjem ovih faktora po ukusu i želji. Mape su prostrane i projektovane kao koktel vidljivih i skrivenih staza, ventilacionih otvora i skrivenih prostorija, i uvek nude najmanje dve (nekad i više) putanje do cilja.

Profilisanju vašeg karaktera u zavisnosti od stila igre koji preferirate pomaže i redizajniran sistem nadogradnje augmentatima, koji je umesto potrage za kanisterima (Deus Ex) baziran na iskustvenim poenima. Takozvane Praxis poene ulažete u otključavanje razgranatog stabla veština, pasivnih bonusa i skilova, od kojih neke imaju aktivnu/pasivnu borbenu primenu, druge su utilitarne, treće pomažu nekom trećem atributu... Hakovanje, daleko najvažnija sporedna stvar u igri, biće vam svakako prva stvar pri izboru skilova u koje vredi ulagati poene. Sam proces provale u kompjuterske sisteme urađen je kao prilično zarazna mini-igra koja vam neće dosaditi ni posle više od 30 sati igranja, koliko će temeljnom igraču biti potrebno da završi prvi playthrough. Uživajući u opcijama koje vam DE:HR pruža na svakom koraku, postaćete svesni toga koliko su hibridne igre malo napredovale u poslednjoj deceniji i koliko je slavni original iz 2000. bio ispred svog vremena.

Kod igara koje operišu ozbiljnim temama i uverljivim okolnostima u plauzabilnoj budućnosti, svaka anahrona glupost štrči kao musavi palac. Deus Ex: Human Revolution je mahom pošteđen većih rupa na polju koncepcije, osim nekoliko mikropropusta koji više svrbuckaju nego što smetaju. Najveća među sitnim nelogičnostima jeste fenomen džepnih sekretarica sa lozinkama. Stotine pismenih logova raštrkanih po gameworldu, od kojih svaki donosi username i password nekog terminala, sefa ili kodiranih vrata, osmišljene su kao pomoć igraču koji nije budžio hacking veštine. Svaki službenik, svaki policajac, kriminalac, Iluminat, student i levo smetalo u igri oseća neodoljivu potrebu da zapiše svoj user/pass, obrazloži zašto to čini (odlazak na odmor/redovna procedura/kapric/pismeni zahtev direktora/eto tako...), a zatim elektronski notes sa tim podacima dodeli nekome ko naoružan defiluje hodnicima, prosto vas moleći da ga onesposobite i opelješite. Helou? Da ne komentarišemo ideju o džepnim elektronskim notesima koje niko ne koristi još od 1997. godine... Smart telefoni sa SIM lockom u 2027. godini izgleda da su passé.

Miodrag KUZMANOVIĆ