Narativne niti Traume krhke su poput paučine – tu su tek da se naslute i nestanu. Nijedan od odgovora za kojim tragate neće vam biti ponuđen na tanjiru. Igra postavlja pitanja, ali na njih ne odgovara; umesto ispunjenja donosi nelagodnost, zbunjenost i sumnju u ispravnost sopstvenih postupaka. Za nekoliko godina, oni malobrojni koji će je uopšte i odigrati sećaće je se onako kako se pamte snovi (koji su srž same igre i oko kojih je izgrađena okosnica priče). Jednostavno rečeno, Trauma nije igra za svakoga, a odluka hoćete li je uopšte zvati igrom ili pak na nju gledati kao na isprazno interaktivno iskustvo oličeno u „tamo nekom kliktanju” zavisiće isključivo od vas.

Trauma je, pre svega, igra za ljubitelje point & click avantura kojima su dosadili isprazni dijalozi, stereotipni likovi i dosadni scenariji. Ovde smo svedoci životne priče devojke koja, nakon užasne saobraćajne nesreće, dolazi u situaciju da se suoči sa poimanjem gubitka osoba do kojih joj je najviše stalo – roditelja. „Snovi su uvek isti”, reći će nam ona, „u doba najvećih promena”. I tu počinje njena (i naša) priča. Suočena sa nepojmljivim bolom, glavna junakinja razmišlja o sopstvenim snovima, putevima kojima su je vodili i o onima kojima tek treba hoditi.

Igra nas stavlja pred četiri različite epizode, u četiri rekurzivna sna, koji je neprestano uhode. Prvi od njih govori nam o ranim danima njene mladosti, a bezbrojni problemi koje je mlada dama u to vreme smatrala nerešivim simbolično su predstavljeni u vidu ogromnih okruglih stena. Plišani meda zgnječen je ispod jedne od njih... Kako prebroditi ovu nedaću? Kako podići stenu i spasti medvedića? Unaokolo su razbacane fotografije, od kojih su neke puka reminiscencija na prohujale dane, dok druge kriju praktične nagoveštaje za rešenje problema...

Druga epizoda govori o duhu koji, duž stare železničke pruge, pa kraj velikih kranova gradilišta, večito, u svakom snu, izmiče poteri. Ovde je cilj sustići duha, na neki način ga zaustaviti i zamrznuti u vremenu. „Foto-nagoveštaji” ponekad se kriju i u drugim snovima, te će „napuštanje” trenutnog zadatka i naknadno mu vraćanje dobro doći onda kada imate dovoljno informacija za razrešenje situacije (ruku na srce, zadaci su ipak previše lagani, te za neko preterano šetkanje med’ četiri sna i neće biti potrebe). Treći san će vas staviti pred adolescentske muke odrastanja i sumnju u ispravnost autoriteta koji nas prate u tom životnom dobu, a u četvrtom ćete se pozabaviti potragom za skrivenim puteljkom, koji nam, eto, nekako uvek izmiče u životu, ali za koji uvek znamo da je „tamo negde”. Četiri sna zajedno grade lepu alegoriju na ljudski život, ali odgovore na sučeljavanje sa bolom i njegovo prevazilaženje – neće ponuditi. Kao i na slikama Edvarda Hopera, čije „Noćne ptice” evociraju jedan od snova, scene naprosto zrače usamljenošću, a retki likovi tu su samo da posvedoče o izolovanosti čoveka kao bića. Slike nagoveštavaju priče, ali ih nikad ne ispričaju do kraja...

Trauma pre svega donosi kontemplativno, pa tek onda interaktivno iskustvo. Za nekoga će predstavljati tek puki sijaset sličica i animacija koje će, poput starog albuma na tavanu, na brzinu prelistati i zaboraviti. Za nekog drugog isto to će biti predmet od neprocenjive vrednosti, čija će suština, iako nemoćna da se uhvati ukoštac sa pravom prirodom ljudskog bola, makar pokušati da se s njim nosi.

Miša MITRANOVIĆ