Neobična posvećenost autora serijalu LHoD (čovek se bavi izradom ovih naslova još od 1991. godine) iznedrila je ukupno sedam igara, ako ne računamo rimejk prvog dela. Pored 2,5 izvođenja kao osnovne novine, najnovije izdanje donosi nam manje ili više klasičnu horor priču u duhu nečega što ćemo, u nedostatku boljeg termina, nazvati emo-gotikom. Kada glavni junak Bili dobije od otmičara pismo u kojem se zahteva da im pod hitno dostavi izvesni disk kako bi mu vratili verenicu Vendi živu i zdravu, ovaj i nema drugog izbora sem da prvim avionom doleti u mali francuski grad na obali Mediterana. Činjenica da je Vendi reporterka koju je u to isto mestašce dovela vest o ubistvima ljudi koji su pronađeni sa ranama koje liče na vampirske ugrize svakoga će onespokojiti, ali ne i junaka ovog ostvarenja. Obučen po modi koja odražava stil primereniji nekoj sajber-SF avanturi, sa glasom tretiranim šmirglom umočenom u desetogodišnji rastvor nikotina u viskiju, Bili se nekako ne uklapa u profil zabrinutog verenika. Srećom, na Deus Ex izgled i usiljeni mačizam glavnog junaka brzo se navikavamo, jer priča teče glatko i prosto vuče napred.

Atmosfera nije od one vrste koju nalazimo u suptilnom hičkokovskom suspensu jednog Scratchesa. Nema ni superiorno izgrađene naracije Sanitariuma. Ne, predstavljeni horor je od sorte koju nalazimo u pričama američkih srednjoškolaca koje se prepričavaju kraj logorske vatre (pre nego što iz mraka naiđe neko čudovište i sve ih sredi). Dakle, poprilično cheesy, ali efektno. I pre svega zabavno. Ukoliko izuzmemo nekoliko mesta na kojima je autor pribegao već milion puta prežvakanim klišeima (sećate li se koliko smo puta u igrama našli bar na osnovu šibica pronađenih u hotelskoj sobi?), sled događaja u igri je logičan, a narativ solidan.

Mehanici igre i interfejsu malo šta se može zameriti. Prekid dijaloga, mogućnost trenutnog napuštanja lokacije, inventar u dnu ekrana, mapa... Čista klasika. Tu je i hint sistem koji će vam, ukoliko ga aktivirate, servirati rešenja aktuelnih zagonetki (manje ili više) na tacni. Ono što kvari doživljaj jesu sami modeli likova – urađeni su s malim brojem poligona, grubi su i krzavi, a kao da to nije dovoljno, animacija je prilično loša. S jedne strane, znamo da malom studiju nije nimalo lako da plati motion capture opremu i profesionalne glumce. S druge, statične pozadine (nema skrolovanja ekrana) i rudimentarni modeli teoretski bi morali da podrazumevaju i manju hardversku zahtevnost, što ovde nije slučaj. Pentium 4 za rezoluciju 1024 x 768 piksela i nabrojane karakteristike? Theh.

Uprkos tehničkim nedostacima proizašlim iz želje za promenom perspektive, SotSM je solidna avantura i dostojan naslednik serijala. Možda i neće ostati upamćena kao igra koja je žanr učinila revolucionarnim, ali će sasvim lepo dočarati hvatanje ukoštac sa tajanstvenim kultovima, vampirima, vešticama i stvorenjima sa očima što cakle u mraku.

Miša MITRANOVIĆ