Narandžasta pečurka taktičke nuklearne eksplozije nad Parizom označila je početak kraja koalicije zapadnoevropskih država kojima se nisu dopali srpski tenkovi u južnom Tirolu. Teška čizma odbrambenog saveza Srbije, Rumunije, Ukrajine i Tunisa stala je na grkljan austrijsko-albansko-francuskoj alijansi, potpomognutoj američkim ekspedicionim trupama koje su krenule u akciju samo jedan potez posle finalne okupacije Osterajha. Nekoliko meseci neizvesnosti, poraza i čekanja na pomoć saveznika, tokom kojih smo kontemplirali o upotrebi antraksa protiv urbanih centara protivničke koalicije prekinuto je rumunskim tenkovima koji su došli u poslednjoj nanosekundi pre pucanja fronta u Vojvodini. „Mirča, God bless your romanian ass!”, kriknusmo i oduševljeno ispalismo omanji nuke na masu oklopa i pešadije koja se grupisala na Pigalu.

Storm: Frontline Nations može se opisati kao „Riziko susreće Panzer General susreće Hearts of Iron susreće ratni zločin”. Ova inteligentna globalno-strateška igra, koja simulira internacionalni džumbus u sveopštoj borbi za teritorije i resurse, jeste naslov koji je prosto izmišljen za hotseat multiplayer između haških štićenika. Premijerna igra anonimnog švedskog studija operiše pojmovima koji predstavljaju tabu za iole poznatije razvojne studije, od kojih su upotreba hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja nad realnim državama u njihovim realnim granicama najefektnije, ali nikako jedine fokalne tačkice.

Storm: Frontline Nations je potezna ratna strategija, namenjena igračima za koje su naslovi poput Supreme Rulera 2020 previše komplikovani i nejasni. Globalnost pristupa i dalje postoji, jer igra, pored regrutacije, kastomizacije i upotrebe trupa, donosi i istraživanje, diplomatiju, špijunažu i sabotaže, mada sa drastično uprošćenom i depersonalizovanom mehanikom i pravilima. Igra je smeštena u moderno okruženje, donosi realne države i odnos snaga koji (otprilike) postoji i danas, a istorijske (ne)trpeljivosti, prijateljstva i tradicionalni savezi takođe su preneseni, uz minimalna odstupanja. Ako igrate kao Srbija, defaultni animoziteti prema Americi, Bosni i Hrvatskoj, te veliki plus u odnosima sa Rusijom, čine pravce vašeg diplomatskog i vojnog osvajanja nadasve logičnim. Osvajanje sveta ima i literarnu podlogu, ali samo ako igrate kao jedna od velikih sila (Rusija, Amerika, Velika Britanija...) za koju postoje story skriptovi i fiksne misije koje će vas dovesti do finalne pobede.

Zajednički gameplay elemenat za glavne i sporedne države jesu opcione misije, koje će donekle usmeravati vaše vojno-diplomatsko-istraživačke i druge aktivnosti i koje, nažalost, u dobrom procentu slučajeva nemaju veze s mozgom. Često ćete dobijati zadatke vezane za sabotažu/špijunažu objekata u državama koje su geografski daleko od vas i koje su politički irelevantne za vaš imperijalni projekat. Time se donekle gubi na uverljivosti opšteg utiska, a međunarodna tenzija svodi na zgusnuti haos u kome ne postoji čak ni naznaka master plana.

Pored opšte strateškog moda, igra poseduje i opcioni taktički modul (takođe potezan), u okviru kojeg svaku bitku u igri možete samostalno odigrati i time (teoretski) ostvariti bolji rezultat i manje žrtve u odnosu na autoizračunavanje od strane kompjutera.

Osim nekoliko nelogičnosti vezanih za balans jedinica (jeftini a moćni borbeni helikopteri), igra ima samo jedan ozbiljan problem. Deployment faza sveže izgrađenih jedinica dešava se na početku svakog poteza, kada vas igra bez pitanja i bez alternative zakucava u fazu „pljuckanja” novih snaga na teren. Ako ste tokom prethodnog poteza ostali bez pogodne lokacije za razmeštaj odgovarajućih jedinica (grad, aerodrom, luka...), nećete biti u stanju da nastavite sa igrom, pa čak ni da napustite partiju bez potpunog ubijanja igre u Windowsu. Ovo prestaje da bude problem imperiji koja je uspela da se „razbaškari” i da za svaki rod/vid vojske ima lokacionu alternativu, ali na početku može da bude kritično.

Da su PC igre omnibitne kao što su nekad bile i da je Storm: Frontline Nation mehanički „shvatljiviji” dežurnim dušebrižnicima, igra bi pokrenula pravu lavinu kontroverzi. Paralele sa nazivom igre i najstarijom/najpopularnijom white supremacist zajednicom (www.stormfront.org) bile bi vrišteći povučene, a nad mogućnošću korišćenja hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja nad civilnom populacijom u igri medijski bi se paradiralo do Sudnjeg dana. „Let the fur fly!”, kažemo mi – zašto „Svet kompjutera” ne bi bio prvi koji bi otvorio vreću s paucima? Ovoj solidnoj igri treba dati malo publiciteta, a razjareno mjaukanje liberala je njegov tradicionalno najefikasniji generator.

Miodrag KUZMANOVIĆ