Eidos Montreal se uhvatio u koštac sa gorilom od 400 kilograma. Kako drugačije definisati pokušaj revitalizacije najvoljenije FPS/RPG/cyberpunk franšize od kada su ta tri pojma fuzionisana u jednu funkcionalnu celinu? Preciznije, kako udahnuti novi život igračkoj ideji čija je prva i poslednja uspešna iteracija viđena pre 11 godina, i koja je kriminalnim drugim nastavkom sama sebi klještima otkinula nokte sa nožnih palčeva? Kako ljudima istovremeno probuditi nostalgiju za Deus Exom, a izbiti iz glave svaki trag sećanja na Deus Ex: Invisible War?

Napraviti prequel za dobru stvar, naravno. Deus Ex: Human Revolution je „prednastavak” originalnog Deus Exa. Smeštena u 2027. godinu, 25 godina pre avantura J. C. Dentona, igra prikazuje početak transljudske revolucije kroz biomehaničke telesne augmentacije: kao i svaka revolucija, i ova proizvodi brojne kontroverze i generiše ogorčenu i militatnu opoziciju. U ulozi Adama Džensena, šefa službe bezbednosti kompanije koja razvija i proizvodi biomehaničku protetiku, koji je posle terorističkog napada prinuđen da svoje slomljeno telo nadogradi augmentatima, igraćete naslovnu rolu u genezi ovog previranja i zagnjuriti glavu u atipičnu cyberpunk konspiraciju koja kombinuje tajna društva, korporacije, lokacije i frakcije koje čine temelj (hronološki kasnijih) Deus Ex igara.

Verzija igre koju smo igrali sadrži solidan deo (buduće finalne verzije) igre, koji je sa sadržinske strane kompletan i nedostaje mu jedino doza završnog peglanja i sređivanje podrške za DirectX 11, koja zasad proizvodi čudan gama efekat koji ometa igranje.

Gameplay je, bar na prvi pogled, ostao prilično veran originalu. Igra je bazirana na ideji „usmerene nelinearnosti”, tačnije jednom narativnom toku misija koji je ispresecan račvanjima i opcionim questovima koji mu daju labav karakter i mnogo mogućnosti za sporednu zanimaciju. Manipulacija inventarom, nadogradnja oružja i upotreba predmeta nisu nimalo pojednostavljeni, što je vrlo pohvalno kada se ima u vidu to da igra, pored PC-a, radi i u verzijama za konzole. Kozmetički gejmplej apdejti dolaze u formi misionih markera i preglednog quest loga, kao i automatskom „hajlajtu” gameworld predmeta s kojima je moguća interakcija (ovo se može isključiti).

Suštinske izmene gameplaya leže u borbenoj sferi i tiču se sistema automatske HP regeneracije, mogućnosti korišćenja zaklona tokom vatrenih obračuna i sistema nadogradnje augmentatima koji kombinuje iskustvene poene (stičete ih borbom i ispunjavanjem misija) sa mogućnošću kupovine „upgrade” tokena. Sistem nadogradnje augmentatima je sada objektivno bolji od onog korišćenog u ranijim igrama. Sama borba je fluidna i, barem na početku, veoma izazovna: iniciranje sukoba sa nekoliko oklopljenih protivnika na čistini biće siguran recept za mirisanje ljubičica od korena. Human Revolutionu nećete pristupati kao čistom šuteru, već kao zdravom miksu šunjanja, lukavstva, hakovanja i snajpovanja, sa „gunz blazing” pristupom, koji će vam se ogranski nametnuti kao sekundarna opcija.

Elementi vizuelne estetike i kvalitet grafike u širem smislu takođe zaslužuju glasan praise. Igru pokreće unikatni, non-Unreal 3 engine koji je, bar na PC-u, sposoban za bravurozno detaljne prizore i interesantno „meko” senčenje. Igra je, čak i u ovoj ranoj verziji, izuzetno lepa i izuzetno glatka.

Jedina stvar koja nam zaista smeta spada u ono što se kolokvijalno naziva „stvar ukusa”. Cyberpunk, onako kako su ga svojevremeno zamislili Vilijam Gibson, Brus Sterling i drugi (sada već vremešni) pisci, kao izvor na kojem su se napajala krda mladih developera (uključujući i sve studije koji su ikada radili na franšizi Deus Ex), danas je naprosto smešan. Njegova estetika i njegov etos više govore o viziji budućnosti iz osamdesetih godina prošlog veka nego o nečemu što je zaista realno ili može biti realno. Kompjuterizovane brave na zgradama u sirotinjskim slamovima koje se hakuju umesto provaljuju nogom u vrata ili pucanjem iz pištolja? Please...

Druga zamerka tiče se ličnosti glavnog junaka. Adam Džensen je antipatični križanac Boška Jakovljevića (od koga je pozajmio facu) i Klinta Istvuda (kome je oteo glas). Lik sve vreme emituje neki disturbing šmek, koji nam je progresivno gradio animozitet prema njemu i njegovoj kompletnoj agendi. Kako se poistovetiti sa junakom kojeg želite da bacite u blato i šutirate u stomak?

Odgovor na to i neka druga pitanja trebalo bi da dobijemo krajem avgusta, kada Deus Ex: Human Revolution ponosno zauzme svoje mesto na tržištu.

Miodrag KUZMANOVIĆ