Zašto smo mi u „Svetu kompjutera” dali tako nisku ocenu Dirtu 3 jeste pitanje koje postavljaju ljubitelji arkadnih simulacija vožnje, koji sa svih strana upijaju lepršavo pozitivan feedback o poslednjem Codemastersovom čedu. This is rumor control, here are the facts!, da citiramo upravnika kažnjeničke kolonije iz trećeg „Aliena”: Dirt 3 je korak unazad u odnosu na prethodne igre, mlaki (ali igrivi) filler nastavak koji treba da vam izmami novce iz džepsova i odvuče pažnju od činjenice da je pravo vreme da odlični GRID iz zapećka konačno dobije zasluženi nastavak.

Nema više kamp kućice, zgodnih hostesa, užurbanih pomoćnika niti TV ekipa koje zuje unaokolo ne bi li uslikale nešto za vesti u šest. Dirt 3 se vraća ogoljenom izboru režima ogromnog broja trka, bez pravog career moda ili bilo kakvog drugog privida kampanje. Poput rok zvezde koja gostuje u još jednom bezličnom gradu, od kojeg ništa ne uspe da vidi jer je odmah sprovode iz limuzine do koncertne bine, tako se i izbor trka i napredovanje u single playeru svode na tupo selektovanje jedne od više od 200 (!) trka raspoređenih po beživotnim disciplinama koje liče kao jaje jajetu. Kojekakvi turniri, šampionati, izazovi i dueli slaba su krinka za besomučno ponavljanje jednih te istih režima vožnje ili njihovih minimalnih modifikacija. Svaka od karika depersonalizovane „karijere” podeljena je na četiri takmičarska trougla, koji se progresivno otključavaju i bivaju krunisani X-Games šampionatom (središnji trougao), koji obično predstavlja već viđene varijacije trkanja samo sa nekom specifičnom temom ili lajtmotivom. Osvajanjem iskustva tokom trkanja napredujete po rangovima, što otključava licence za korišćenje novih automobila. To podrazumeva i drugi debeli minus vezan za pomenute probleme sa karijerom. Tokom igre ne osvajate (ni kupujete) niti opremate svoju ličnu ergelu automobila već koristite sponzorska vozila, od kojih se uredno rastajete po završetku svake discipline. Same trke i njihove varijacije prežvakane su već stotinu puta, a dašak svežine u ovako ustajalom gameplayu donose različiti lokaliteti (Aspen, Kenija, Finska, Norveška, Monako, Los Anđeles...), kao i pomenute klase automobila podeljene na vremenske periode (od elegentnih modela iz 60-ih godina prošlog veka pa sve do savremenih zujalica).

Osećaj tokom vožnje sasvim je korektan. U velikoj meri trkanje se zasniva na pravilnom proklizavanju i preciznom ubrzavanju iz krivina, a dobroj atmosferi doprinose sjajna grafika i prateći efekti (vejanje snega, padanje kiše, kao i kompleksan i uverljiv dizajn staza). Nažalost, ovi kvaliteti brzo vetre zbog ubitačnog ponavljanja i monotonosti trka, a spas, pardoksalno, leži u aktivnostima sporednog karaktera. To se odnosi na iživljavanja po napuštenim fabričkim poligonima (koja služe za uvežbavanje proklizavanja, obrtanja oko stacionarnih objekata, pravilne upotrebe skakaonica, rušenja sunđer-blokova i sl.), posebne discipline gde sve prethodno treba da „unovčite” osvajanjem platinaste (ili zlatne) medalje (možda i najzanimljiviji režim, ali i ne preterano težak jednom kada uđete u štos), dalje na drift izazove (sa generisanjem poena), slalom i rušenje kartonskih robota (gde pazite da ne porušite kulise zgrada) i trkanje sa posadom bob saonica na zimskim stazama (originalno, ali i ne previše zanimljivo).

Igra pre početka svake trke pruža mogućnost da odaberete neki od predefinisanih težinskih nivoa (to jest stepena realnih, otežavajućih faktora) ili njihovo custom podešavanje. Najviši (najrealniji) stepen težine sa sobom povlači i uverljivi model oštećenja koji neće tolerisati dramatičnija „čukanja” i lomljavu karoserije. Pohvale zaslužuje i kompetentan AI protivnika (ne u smislu nepogrešivosti ili brze vožnje, već više po nekim realističnim ponašanjima kao što su guranje i uletanje u putanju, ali i greške u vidu zaustavljanja i izletanja sa staze). Zahvalni sistem „premotavanja” spornih situacija i korigovanja vožnje postao je standard i fluidno je implementiran u igru (uz zamerku na previše „razbacane” funkcijske tastere koji se koriste prilikom njegovog korišćenja).

Bombastično najavljivana novina vezana za igru odnosi se na mogućnost direktnog uploada vaših replay snimaka na servis YouTube. Nažalost, i ovaj segment pati od celokupne half ass egzekucije i dizajna igre. Odsustvo bilo kakvog menadžera za rad sa snimcima podrazumeva da ćete pomenuti upload vršiti isljučivo posle svake završene trke, uz očekivane probleme u inicijaciji i brzini prenosa. Takođe, same replayeve ne možete snimati in game za kasnije gledanje ili editovati na bilo koji način (osim bazične promene kamere tokom snimka), a i kontrola tokom pregledavanja je prilično rudimentarna.

Pored koliko-toliko zanimljivih sporednih vozačkih režima, svojim kvalitetima ističe se i vrlo dobro odrađen multiplayer. Osim nekoliko standardnih varijanti trkanja (u online, split screen i LAN-u), sporedni i neuobičajeni režimi ponovo „kradu” pažnju. Invasion je utrkivanje u razbijanju pomenutih robota od kartona, Outbreak je zombi varijanta prenošenja šuge drugim kolima i Transporter – CTF režim sa nasumičnim generisanjem capture tačaka.

Dirt 3 nije obavezno loša igra. Prelaženjem nekoliko staza dnevno može da postane dugotrajnija zanimacija kada želite da na brzinu izvozate nekolio trka. S druge strane, ubitačno generičan dizajn trkačkih režima, uz preveliku i nesnosnu repetativnost dovode do izlizavanja gameplaya brže nego što bi vam se to dogodilo sa gumama na srpskim putevima. Codemastersu želimo da u budućnosti na neko vreme baci pod led dalje nazadovanje Dirta i konačno nas obraduje rasnim nastavkom pomenutog (i mnogo superiornijeg) GRID-a.

Aleksandar DINIĆ