Očne jabučice koje se (ne) vide u ustima...

Svaki put kada ponovo odgleda neki novi Pixarov film čovek misli: „To je to! Od ovog bolje ne može.” Još jednom Pixarovci su tu sa novim filmom da ponovo pomere granice i oduševe gledaoce širom sveta. Ovog puta film se zove „WALL•E” i prati dogodovštine istoimenog robota za raščišćavanje đubreta. Priča filma kaže da će ljudska vrsta za oko sto godina toliko zatrpati Zemlju smećem da je beg sa planete jedina opcija. Sedam vekova kasnije, jedan jedini robot, klase WALL•E (Waste Allocation Load Lifter – Earth, zemaljski tegljač za premeštanje otpada), i dalje radi svoj posao u ruševinama jednog od megagradova. Neočekivano, ovaj mali robotski đubretar je tokom vekova uspeo da razvije sopstvenu ličnost, voli da gleda stare filmove, sakuplja interesantne stvari koje nađe u đubretu i ima bubašvabu za kućnog ljubimca. Njegova svakodnevica se menja kada na Zemlju dođe EVE (Extra-terrestrial Vegetation Evaluator, robot za procenjivanje vanzemaljske vegetacije), moderni robot u koga se WALL•E zaljubljuje. Mnogo bitnije, jedna od stvari iz WALL•E-jeve kolekcije je mala biljka koja predstavlja ključ za povratak ljudske vrste na Zemlju. Ono što je nesvakidašnje u ovom filmu jeste jednostavnost njegove radnje i činjenica da su ljudski likovi u njemu sporedni, a da roboti, glavni protagonisti, zapravo, ne govore, već proizvode zvukove, te je njihova neverbalna komunikacija okosnica filma. Zato glavnim robotima u filmu „glasove” ne daju poznati glumci. Zvukove koje proizvode WALL•E i mali čistač M-O pravio je Pixarov dizajner zvuka Ben Bart, dok je Ilajza Najt, koja u Pixarovim projektima najčešće glumi ženske glasove u radnim verzijama pre nego što dođu velike zvezde, dala glas EVE, a umesto da nađu glumca da pozajmi glas AUTO-u, komandom kompjuteru svemirskog broda AXIOM (mešavina HAL-a iz 2001. godine i Maksa iz „Navigatorovog leta”), u Pixaru su koristili progam MacInTalk, Appleov program iz 1984. godine za pretvaranje teksta u govor. Jedino „veliko” ime koje daje svoj glas kompjuteru u ovom filmu je Sigorni Viver, dok Keti Nahimi, Džef Garlin i neizbežni Džon Racenberger govore umesto ljudskih likova. Interesatno, lik koji najviše govori u filmu uopšte nije animiran. U pitanju su realni snimci komičara Freda Vilarda, koji predstavljaju „arhivske snimke” predsednika megakorporacije koja je u trenutku evakuacije čovečanstva manje-više vlasnik svega.

Kao i na svom prethodnom filmu „Finding Nemo”, koji je nagrađen Oskarom, Endru Stenton preuzeo je na sebe i režiju i pisanje scenarija za ovaj zahtevni projekat. Fanovi Pixara verovatno se sećaju da je Stenton pisao scenario za njihove starije hit filmove „Toy Story” 1 i 2, „Monsters, Inc.” i „A Bug’s Life”, gde je bio korežiser sa Džonom Lasiterom. Da bi mehanički likovi iz filma mogli da prenesu svoja osećanja bez govora ili, u WALL•E-jevom slučaju – bez kompletnog lica, dizajneri Pixara morali su prilično da se potrude. Stepen detalja koji je postignut kod malog robota fantastičan je. Finalni model WALL•E-ja imao je preko 140.000 vertexa. Samo njegova jedna gusenica imala je više tačaka nego ceo Lightning McQueen (protagonista filma „Cars”). Kako je WALL•E sklopivi robot, modelari su se poslužili malim trikom koji je razvijen tokom pravljenja „Ratatouillea”. Alat kršten terminom „plane repulsor” (odbijač ravni) stvoren je da otklanja onaj deo očnih jabučica kod Remija i ostalih pacova u filmu, koji bi, inače, zbog svoje veličine, bio vidljiv u ustima. U filmu „WALL•E” ovaj sistem je korišćen za „sklapanje” gusenica, ruku i glave u trenucima kada WALL•E postaje kocka.

Dok mi sa nestrpljenjem čekamo 27. avgust, kada će „WALL•E” stići u naše bioskope, u Pixaru nema odmora dok nastavljaju da pomeraju granice užurbanim radom na filmu koji ćemo gledati sledećeg leta.

Dragan KOSOVAC