Igra Devil Daggers ima samo jedan nivo i samo jedan mod igre. Obična ravan okružena beskrajnom tamom, armije pakla koje se pojavljuju u tačno određenim intervalima, brojač koji otkucava sekunde sa četiri decimale i sve to pogoni isključivo vaša volja da što duže preživite. Dodirnete li ivicu – ginete. Potkači li vas samo jedan monstrum – ginete. Za protivnike to ne važi, ali to ne znači da su neuništivi.

Smrt je neminovni kraj svake sesije Devil Daggersa. Vaš lični pakao možda će trajati 45, 60 ili 360 sekundi, ali će se uvek završavati na jedan način – vašom pogibijom. Grozničavo ćete juriti svaku milisekundu života, a sa njom i bolju poziciju na tabeli. Grčevito ćete daviti miš dok vam horda dahće za vratom, a beonjače poprimaju krvavo crvenu boju. Ovo je igra uz koju apsolutno treba da stoji upozorenje o mogućem dobijanju sindroma karpalnog tunela. To su neki i preživeli uz Diablo, a sada je nekako prikladno da druga „đavolska” igra namuči naše kažiprste.

Iz svake sesije izlazićete veštiji i sa novim saznanjima. Vremenom ćete naučiti da razlikujete tipove lobanja po zvuku, da eliminišete pauka pre nego što rodi armiju svojih malih klonova kao i da napamet znate tačno koliko vam kristala treba sledeći apgrejd. Devil Daggers vas bombarduje hordama pakla uvek istom brzinom i istim rasporedom, a da biste naučili sve šeme trebaće vam dobri refleksi i strpljenje za mnogo ponavljanja. Igra vam daje sasvim dovoljno alatki za preživljavanje: demonsku ruku koja ispaljuje bodeže u stilu sačmarice ili automata koju, skupljanjem crvenih kristala od palih protivnika, tokom sesije pojačavate sve do verzije koja ima dodatni, prateći projektil. Fizika kretanja je best-of kompilacija poteza koje smo nekada izvodili u Quakeu i sličnim FPS-ovima. Tu su bunny hop, rocket jump i circle strafe, a funkcionišu tačno onako kako ih se sećate.

Zvuk igra izuzetno veliku ulogu i, pored onoga što vidite, davaće vam veoma bitne informacije. Svako stvorenje ima specifičnu paletu zvukova kojima se oglašava pa igranje sa slušalicama ili kvalitetnim ozvučenjem postaje obaveza. Van glavnog ekrana ne postoji ni sekund pozadinske muzike, tako da je soundtrack čista kakofonija režanja, brujanja i krika od koga se ledi krv u žilama i zapitaćete se da li je ovo možda ipak delo nekih nečistih sila. Ako postoji, pakao upravo ovako zvuči. U slučaju da želite da pustite neku muziku u pozadini, na forumu igre ćete naći preporuke za odgovarajuće albume (autor ovih redova se zahvaljuje nasumičnoj Darkpsy kompilaciji sa YouTubea uz koju je postigao skor od 198 sekundi).

Devil Daggers nije za svakoga. Ovo je košmarni napad na nervni sistem koji igra na vrlo delikatnoj granici da prestane da bude zabava i postane istinski alat za torturu. Upravo na toj savršenoj granici je formula uspeha ove noćne more obojene paletom boja iz prvog Quakea. Ukoliko se nalazite među igračima kojima ovako nešto zvuči kao idealna zabava, Devil Daggers će biti najboljih pet evra koje ćete ove godine potrošiti na Steamu.

Inače, igra ima jedan jedini achievement – preživeti 500 sekundi. U trenutku pisanja ovog teksta, svega deset osoba na svetu ga je osvojilo.

Bojan JOVANOVIĆ